Постови

Cesarić Dobriša - Povratak

Слика
Zastani na tren, ćuti, ništa ne misli ... prati emociju !


Ko zna (ah, niko, niko ništa ne zna. Krhko je znanje!) Možda je pao trak istine u me, A možda su sanje.
Još bi nam mogla desiti se ljubav,
Desiti - velim,
Ali ja ne znam da li da je želim,
Ili ne želim.
U moru života što vječito kipi, Što vječito hlapi, Stvaraju se opet, sastaju se opet Možda iste kapi -
I kad prođe vječnost zvjezdanijem putem,
Jedna vječnost pusta,
Mogla bi se opet u poljupcu naći
Neka ista usta.
Možda ćeš se jednom uveče pojavit Prekrasna, u plavom, Ne sluteći da si svoju svjetlost lila Mojom davnom javom,
I ja, koji pišem srcem punim tebe
Ove čudne rime,
Oh, ja neću znati, čežnjo moje biti,
Niti tvoje ime!
Pa ako i duša u tom trenutku Svoje uho napne, Sigurnim će glasom zaglušiti razum Sve što slutnja šapne;
Kod večernjih lampi mi ćemo se kradom
Poglédat ko stranci,
Bez imalo svijesti koliko nas vežu
Neki stari lanci.

No vrijeme se kreće, no vrijeme se kreće
Ko sunce u krugu,
I nosi nam opet ono što je b…

Andrić Ivo - Znakovi pored puta

Слика
Neka čudna uznemirenost dolazi mi s prvim jesenjim kišama, s onim davno zaboravljenim hladnoćama koje se zavlače pod rukave uzrokujući želju da se negde ušuškamo uz topao čaj, bar. Odmor je prošao, poslovna rutina se otvara u svim svojim gabaritima, kuća, porodica ... Vreme je slasti koje sa sobom nose svi oni darovi prirode koje flaširam, tegliram i pakiram na najrazličitije načine. Ovo je fizički meni najzahtevniji deo godine. Vreme sna nije duže od 5-6 sati dnevno. On dolazi silovito, naglo i počinjem da sanjam pre nego što mi glava dodirne jastuk. Nije to ono što mi mira ne da. Ni kratak san nije ono što ne mogu podneti. Muku mi zadaje neka nesvakidašnja seta, neka žal neznano za čim. U časovima odmora, kad mi je želja da leđa ispravim rešavajući se fizičke boli i pročitam koju stranicu koja nudi lepotu da mi dušu opusti, meni mozak vrti neke svoje priče nespreman da se prepusti tuđoj inspiraciji. *** „Od onoga što nije i što nikad neće biti prave vešti pisci najlepše priče o onome što…

Janielo Enriko - Čudesan život Izidora Zvižduka

Слика
Godina je 1980, Matinela, mestašce u široj okolini Napulja, teška provincija juga Italije. Na prvi pogled mesto kao i svako drugo: crkva, krčma, škola, par prašnjavih ulica, na sve strane radoznale oči u bliskoj sprezi s dokonim ustima ... Pa ipak, ima par sitnica koja Matinelu razlikuju od okoline. Najznačajnija je porodica desetogodišnjeg Izidora. *** Otac Kvirino je simpatizer levičarskog pokreta, buntovnik, oštri posmatrač prilika u društvu, pesnik u duši, fanatičan ljubitelj svoje žene. Za svoju razrokost je govorio da na taj način ima širi pogled na situaciju, a za razroko oko da mu je to periferni vid. Bio je čovek jedinstvenih rituala. Pisanje ljubavnih pisama u kupatilu bilo je samo jedno od njih. Svako pismo je bilo naslovljeno drugome: ženi, sinu, samom sebi, predsedniku države, Bahu, odnosno svima koje je voleo i poštovao.
Majka Stela je nadaleko čuvena po svojim taljetelama, pužićima i svim drugim vrstama testenine koje nije stizala da umesi koliko su bili traženi. Vredna, …

Prever Žak - Ta ljubav

Слика
Zastani na tren, ćuti, ništa ne misli ... prati emociju !


Ta ljubav tako silna,
tako drhtava, tako očajna,
tako nežna,

Ta ljubav
lepa kao dan,
i ružna kao vreme,

Ta ljubav tako stvarna,
ta ljubav tako divna,
tako srećna,
tako vesela,
i tako jadno
drhteći od straha kao dete u mraku
a tako sigurna u sebe
kao neki spokojni čovek u sred noći,

Ta ljubav koja je izazivala
strah kod drugih,
gonila ih da govore
i primoravala da blede,

Ta ljubav tako vrebana,
jer te druge mi smo vrebali
ganjani, ranjavani, gaženi, dotucavani,
poricani, zaboravljani,
zato što smo tu istu ljubav mi ganjali,
ranjavali, gazili, dotucavali,
poricali, zaboravljali,

Ta ljubav cela celcata
još toliko živa a sva ozarena,

To je tvoja ljubav, to je moja ljubav,
ona koja je bila,

To osećanje je uvek novo
i nije se izmenilo,
toliko stvarno kao neka biljka,
toliko drhtavo kao neka ptica,
toliko toplo i živo kao leto,
možemo oboje otići i vratiti se,
možemo zaboraviti
a zatim ponovo zaspati,
pa probuditi se, patiti, bditi,

Murakami Haruki - Južno od granice, zapadno od sunca

Слика
Ime mu je bilo Hađime. Bio je sitan i neugledan dečak, ni po čemu se nije isticao. Bila je tiha i nenametljiva devojčica, hramala je na jednu nogu. Zvala se Šimamoto. Ušli su u isto odeljenje, a ta njihova izdvojenost i usamljenost ih je i uputila jedno na drugo. Postali su nerazdvojni - vraćali su se zajedno iz škole, a popodenva su provodili kod Šimamoto slušajući muziku različitih žanrova. Oduševljavali su se pločom Net King Kola i zajedno pevali na engleskom pesmu Južno od granice, ne razumevajući niti jedne reči. Bila je to ona prva, detinja ljubav, prvi nemir i žudnja. *** „I sada se jasno sećam dodira njene ruke. Razlikovao se od svih drugih dodira koje sam tada poznavao, a i od onih koje sam kasnije upoznao. Bila je to mala, topla ruka dvanaestogodišnje devojčice, ali tih pet prstiju i taj dlan bili su oličenje svega što sam tada želeo da znam, i što sam morao da znam. Uzevši moju ruku, objasnila mi je kako stoje stvari. Da ovakvo mesto zaista postoji u stvarnom svetu. Imao sa…