Постови

Jerotić Vladeta

Слика
Danas je 40 dana od kad se upokojio prof. dr Vladeta Jerotić jedan, uz patrijarha Pavla, od najvećih imena novije srpske duhovnosti. Bio je svetionik svima nama koji smo krenuli putem individuacije i/ili oboženja i odličan primer da i duboka starost može biti fascinantna i blistava. Bez ikakve želje da prepričavam njegovo delo, izdvojiću par citata iz njegovih knjiga za podsećanje na velikog i dragog čoveka. ***
*** Iz knjige „Mudri kao zmije, bezazleni kao golubovi“
„Koji su još mogući uzroci zašto se ljudi plaše ljubavi? Da li moguće da je nekad ljubav roditelja uzrok straha deteta od ljubavi? Izgleda neobično, ali upravo se tako paradoksalno stanje u mnogim porodicama stvara. Savremena psihologija upotrebljava izraz “prezaštitna” majka (ili otac) za onog roditelja koji u strahu lebdi nad detetom, već od njegovog rođenja, pa sve do pozne adolescencije, nekad i duže. Deca odgajana pod “staklenim zvonom”, od preterano brižnih, u stvari uplašenih roditelja (često neurotičnih i psihotičnih),…

Kundera Milan - Neznanje

Слика
Kada su sovjetske trupe 1968. godine ušle u Čehoslovačku, sve je dobilo neki naročiti smisao, težak i nikome drag. Bilo je to vreme brutalnog prelamanja državne politike preko leđa običnog čoveka. Svako je za sebe morao doneti odluku – ostati ili otići, s nadom da će izabrati bolje rešenje, sa dubokom slutnjom da u trenutku donošenja odluke nema pojma koje je to. ***

*** Irena je bila mlada devojka željna života i snova. U Pragu je živela s predominantnom majkom od koje je jedva čekala da pobegne. Kada joj je Martin ponudio brak i preseljnje u Pariz, nije odbila ponudu. Jozef, veterinar, u Pragu je ostavio roditelje i brata, preselio se u Dansku i oženio strankinjom. Igrom slučaja oboje ostaju bez svojih bračnih partnera.
Sada, dvadeset godina kasnije, gvozdena zavesa je pala. Svako je, iz svojih razloga, krenuo put napuštene domovine. Svako je pregrmeo par otrežnjujućih uvida. Za njihove priče postoji mesto susreta ... *** „Ali sada, sada su reči izlazile same iz njegovih usta i nije bio…

Jergović Miljenko - Sarajevski Marlboro

Слика
Znate li šta je bosanski lonac? To je jelo od svakojakog povrća i mesa koje se zajedno kuva, u zemljanom sudu, na tihoj vatri, satima. A može se staviti i u ekspres lonac, pa će biti brže gotovo. Ali Bosanci kažu da to nije ono pravo, a i lonac koji je pod pritiskom može da eksplodira. Dešava se, retko, ali se dešava. Dešava se i da Bosna eksplodira i da onda nepovezanih i rasutih sudbina ima na sve strane, duša nesmirenih i pogleda začuđenih. Autor, i sam rođen u Sarajevu, je pokupio fragmente uhvaćene u pola koraka, nespremne za promene, a nevoljne za napuštanje rodnog grada. Kako to objasniti nekome ko nije odavde (odande) ? *** „Pitao on mene da li mi je žao što sam nakon što tri puta obiđoh svijet završio u opkoljenom Sarajevu, a ja mu kažem da nisam tu završio nego sam se tu rodio ne daj Bože da sam glavu ostavio negdje drugdje, niti bi me ko spomenuo niti bi kome bio važan, a osim toga, ni groblja u svijetu, pogotovo u Americi, nisu kao sarajevska, poredaju se mrtvaci kao vojnici u …

Cesarić Dobriša - Povratak

Слика
Zastani na tren, ćuti, ništa ne misli ... prati emociju !


Ko zna (ah, niko, niko ništa ne zna. Krhko je znanje!) Možda je pao trak istine u me, A možda su sanje.
Još bi nam mogla desiti se ljubav,
Desiti - velim,
Ali ja ne znam da li da je želim,
Ili ne želim.
U moru života što vječito kipi, Što vječito hlapi, Stvaraju se opet, sastaju se opet Možda iste kapi -
I kad prođe vječnost zvjezdanijem putem,
Jedna vječnost pusta,
Mogla bi se opet u poljupcu naći
Neka ista usta.
Možda ćeš se jednom uveče pojavit Prekrasna, u plavom, Ne sluteći da si svoju svjetlost lila Mojom davnom javom,
I ja, koji pišem srcem punim tebe
Ove čudne rime,
Oh, ja neću znati, čežnjo moje biti,
Niti tvoje ime!
Pa ako i duša u tom trenutku Svoje uho napne, Sigurnim će glasom zaglušiti razum Sve što slutnja šapne;
Kod večernjih lampi mi ćemo se kradom
Poglédat ko stranci,
Bez imalo svijesti koliko nas vežu
Neki stari lanci.

No vrijeme se kreće, no vrijeme se kreće
Ko sunce u krugu,
I nosi nam opet ono što je b…

Andrić Ivo - Znakovi pored puta

Слика
Neka čudna uznemirenost dolazi mi s prvim jesenjim kišama, s onim davno zaboravljenim hladnoćama koje se zavlače pod rukave uzrokujući želju da se negde ušuškamo uz topao čaj, bar. Odmor je prošao, poslovna rutina se otvara u svim svojim gabaritima, kuća, porodica ... Vreme je slasti koje sa sobom nose svi oni darovi prirode koje flaširam, tegliram i pakiram na najrazličitije načine. Ovo je fizički meni najzahtevniji deo godine. Vreme sna nije duže od 5-6 sati dnevno. On dolazi silovito, naglo i počinjem da sanjam pre nego što mi glava dodirne jastuk. Nije to ono što mi mira ne da. Ni kratak san nije ono što ne mogu podneti. Muku mi zadaje neka nesvakidašnja seta, neka žal neznano za čim. U časovima odmora, kad mi je želja da leđa ispravim rešavajući se fizičke boli i pročitam koju stranicu koja nudi lepotu da mi dušu opusti, meni mozak vrti neke svoje priče nespreman da se prepusti tuđoj inspiraciji. *** „Od onoga što nije i što nikad neće biti prave vešti pisci najlepše priče o onome što…