Постови

Tokarčuk Olga - Pamtivek i druga doba

Слика
Kada istinski umetnik uzme tako neki prostorno-vremenski okvir (poljsko selo Pamtivek i okolinu u vremenu od Velikog rata pa naovamo, reku Tamnavu...), pa u njega počne udevati razne kockice i pločice (takozvana doba), onda rezultat bude remek delo vredno svačije pažnje, u sva vremena. No, to nije običan mozaik. Svako od tih doba, sem boje i teksture nosi i mirise i sećanja: belo i brašnjavo devojčice Miške i njenih roditelja, grafitnosivo i hrapavo kao šindra za pokrivanje krovova kod starog Božina, mirisno i bodljikavo kao strnjika vidovite Strne, vlažno i dahćuće kao pseća njuška, mekano i pripadajuće kao kućica lude Florentine, posvađane s Mesecom... ***

*** Pomičući se po vremenskoj osi mozaik nailazi na oštre, crne i preteće kockice koje se velikom silinom i brzinom zabadaju u površinu svakidašnjice, izbijajući usput škriljce koji su tu oduvek bili. Slika je tada mračna, miriše na smrt, nemoć, smenjivanje vojski, čekanje da prođe, na uzdanje u Boga i neverovanje u isto vreme... *** „Bog…

Mehmedinović Semezdin - Me'med, crvena bandana i pahuljica

Слика
Radnja ovog autobiografskog romana bi se mogla opisati u par rečenica. Autor je sa suprugom i sinom tinejdžerom, kao izbeglica iz Bosne, stigao u Ameriku. Snašli su se, skućili, zaposlili. Posle petnaestak godina američkog života i on i njegova supruga se suočavaju s ozbiljnim zdravstvenim izazovima. Ovo nije priča o njihovom životu tamo. Ovo je sve ono drugo. Ovo je priča o njihovom životu unutar njih samih. ***

*** Kroz sam naslov knjige da se prepoznati da se sastoji od tri strofe. U prvoj je autor, doživevši srčani udar, otvorio vrata bliske smrti i, samim tim, dodao jačinu i dubinu spoznaji sopstvenog postojanja. *** „Šta je odgovor na pitanje: ko sam?, dok me golog zagledaju strani ljudi u mojoj sobi. I među njima ova djevojka, koju odnekud znam. Ono što me ispunjava nelagodom, i prigušenim stidom, nije blizina smrti, već saznanje da je moje tijelo, u tom trenutku, objekt bez zračenja. Moja je tjelesnost bez seksualnosti. Osim toga, lakoća s kojom nepoznati ljudi ovo tijelo u prostoru…

Cesarić Dobriša - U suton

Слика
Zastani na tren, ćuti, ništa ne misli ... prati emociju !

U suton, kada prve zvijezde
 i prve gradske lampe sinu,
 kad ljubavnik o dragoj sanja,
 a pijanica o svom vinu —

Ja tiho hodam pored kuća
u kojima se svjetla pale;
 Sva zla, i nevolje, i sumnje
 najednom budu posve male.

I smiješim se u meki suton,
 od zapaljenih zvijezda svečan,
 i osjetim dubinu svega,
 i da je život vječan — vječan.


Na današnji dan, 1902. godine rodio se Dobriša Cesarić, pesnik nežnih rima. Bio je jedan od onih velikih pesnika koji je mogao, kako je sam rekao, "da oseti dubinu svega", da napiše stih o  kapljici vode, voćki, osvetljenom prozoru u zimsko predvečerje... i da nas ostavi zamišljene i ganute.

Pajić Uroš - Šta bih voleo

Слика
Zastani na tren, ćuti, ništa ne misli ... prati emociju !

voleo bih da se
vozimo tramvajem
i onda nestane struje
i mrak je i ne može
da se izađe
iz tramvaja
i ljudi se plaše
mraka i preturaju po
džepovima i traže upaljače
šibice
a nas baš briga
mi se ljubimo

voleo bih da je zora
i grad je prazan
nikog sem nas
i jedino se čuju naši koraci

voleo bih da se kao brijem
i onda ti odnekud naiđeš
i poljubim te
i ostavim ti belu bradu od
pene
baš si smešna
sa tom bradom

voleo bih da ležimo
i slušamo muziku i
to je sve

voleo bih da putujemo
na primer vozom
i napolju magla ili sneg
a pored tebe toplo
i kako se uspavljujemo
više nismo sigurni
gde smo ni kuda idemo
i to je sada manje važno

voleo bih da sam spavao
i sad ležim budan
ne otvaram oči
a znam da si tu
tiho jedeš jabuku

voleo bih da jedemo
pečen hleb ili keks
i to je bučno
pri svakom zalogaju
smejemo se jedno drugom
očima jer su nam usta puna

voleo bih da ne mogu da zaspim
i onda ti malo krad…

Kolundžić Milka - Kamenite priče

Слика
Dalmacija, opština Benkovac, selo Buković i širom otvorene detinje oči za sve radosti detinjstva. Upijala je sve one iskre koje su joj srce grejale, sve poglede koji su je milovali, šale i priče koje su joj razgrtale put do sunca da bi rasla i izrasla kako valja. Vremenom se budila u njoj i potreba da sve pribeleži, otrgne od zaborava, ostavi svojoj deci u amanet. Iskonska je to potreba za pisanjem ojačana željom da rodnu grudu otrgne zaboravu. Ne može se čovek tome odupreti – „Kamenite priče“ su jedini odgovor. ***
*** Svakojakih likova ima u Milkinim pričama. Počev od Bake i Dede, preko Mame i Tate, do Strica i ostalih, odnosno svih onih koji su uzidali u njenu ličnost i njen životni put neku zlatnu ciglicu, onu koja u sebi nosi večiti plamen ljubavi. I, koliko god se koristi lokalnim dijalektom, a ja nisam poreklom iz tih krajeva, sve su reči razumljive, svi postupci bliski srcu, svaki me dotakne po tankim žicama ... i budi asocijacije na sopstveno detinjstvo. Ah, kako samo to znalačk…