Постови

Ćirjanić Gordana - Večnost je, kažu, dugačka

Слика
Priče, je Ii? Opet priče... I, koliko traje priča? Neka traje kao blesak, neka kao sećanje ili promišljanje, negde su delovi skupljeni navrat-nanos pa i nema trajanja, a poneka je kao razgovor dvoje, u kafiću. Na primer traje isto onoliko koliko bi trajalo da se nas dvoje nađemo na kafi, onako nausput, dok još praznimo misli od prethodnog događaja, ali spojeni duhom, željni nekih trenutaka razumevanja bez reči, bliskosti koja sve poravnava i usklađuje. Naravno, kafa može biti i crna, bela, čajna, virtuelna ... ***

*** Da, priče ... Poželeh da kažem kako je svaka neobična jer u sebi nosi neko zrno bizarnosti ili nesreće. A onda shvatim kako ne mogu da se setim nikog ko neko takvo zrnce nema, ko je običan. Dakle, priče su malo neobične, ali ljudi o kojima piše su sasvim obični. Sve je tako kako jeste, bez pompe i efekata, bez osude... samo život, onako kaljav i neosvešten, kakav, uglavnom, i biva. *** Prvi deo zbirke sadrži pripovetke vezane za Srbiju i/ili Beograd, grad njenog detinjstava…

Maksimović Desanka - Razgovor

Слика
Zastani na tren, ćuti, ništa ne misli ... prati emociju !

Pitaju me svu večer njegove zenice žedne:
»Jesi li ti rosa što na pustinjakove ruke pada nežno?
Uteha što u svete noći pohađa bedne?
Je li bilo negde suđeno i neizbežno
tebe da volim?

Jesi li ti suza srebrna pred grubošću i zlom?
Osmesi tvoji jesu li sa tobom isti?
Čime si ti vezana sa ovim sitnim tlom?
Jesi li ti plamen na kome se duša čisti
umrljana životom?

Jesi li ti duboka kao tvoje oči neizmerne?
Jesi li ti kao san moj o tebi dobra?
Hoće li moći ruke tvoje čiste i smerne
da odagnaju sa čela bore, što ih pobra'
idući životom?

Hoće li ljubav tvoja kao uplašena krila
pobeći ako te se usana mojih takne plam?
Hoću li, ako i ti sa mnom budeš bila,
ostati zazidan u sebe, i sam
do kraja života?«

A ja spustih glavu na uzdrhtale dlane
gledajući u sebe bolno i neumitno,
i bi mi kao da će celo biće u suzu da mi kane;
i učini mi se srce odveć sitno
njega da voli.

Na današnji dan je rođena neumorna pletilja venaca satkanih od slut…

Trifunović Duško - Grešio sam mnogo

Слика
Zastani na tren, ćuti, ništa ne misli ... prati emociju !

Grešio sam mnogo, i sad mi je žao
i što nisam više, i što nisam luđe
jer, samo će gresi, kada budem pao
biti samo moji – sve je drugo tuđe.

Grešio sam mnogo, učio da stradam
leteo sam iznad vaše mere stroge
grešio sam, jesam, i još ću, bar se nadam
svojim divnim grehom da usrećim mnoge.

Grešio sam, priznajem, nisam bio cveće
grešio i za vas, koji niste smeli,
pa sad deo moga greha niko neće
a ne bih ga dao – ni kad biste hteli.

Gajger Arno - Kao stari kralj u izgnanstvu

Слика
Ovo je istinita priča. Pisac tka storiju o sopstvenoj porodici, sa ocem u glavnoj ulozi. Otac, August Gajger je starac u devetoj deceniji života, oboleo od Alchajmerove bolesti. Pripovedač, Arno Gajger, je jedan od njegovo četvoro dece. ***

*** Priča govori o trenucima spoznaje da im je otac oboleo, o neverici, o prihvatanju bolesti, o organizaciji života pod tim nepoznatim i nedefinisanim uslovima. Takođe, o začuđenosti da i tako strašna stvar kao što je neizlečiva bolest može doneti neke kvalitete čoveku spremnom na promene. Na koji način ta presija pomaže da se nađe oprost za neke neutvrđene krivice i neraščišćene situacije, razumevanje za slabog i nemoćnog, ljubav za roditelja koji je sada potpuno zavisan od svog deteta, sagledavanje kruga života u svoj svojoj veličini i neumoljivosti, a ipak ne osećati ni bes, ni strah, ni nemoć pred situacijom koja te nepovratno satre istog trena kada podlegneš besu, strahu ili nemoći. *** „Svakodnevni kontakt sa ocem nije me više iscrpljivao, već m…

Raičković Stevan - Krug nežnosti

Слика
Zastani na tren, ćuti, ništa ne misli ... prati emociju !

Desi se, kao živ, da me posmatra neki cvet
i da je vazduh topao i kao jedan pogled plav
i onda zaželim: da prođem otvoren kroz svet
i da svemu prinesem pozdrav.

Iz ove ljubavi što nosim, neprekidno,
i obnavljam u telu od rođenja -
za jedan ljudski osmeh, za jedno cveće žuto,
za jedan duboki mir kamenja.

Tad mi se tek učini da je zlo prolazno
pa pomislim da ima dobrog u svemu,
da je bez njega promašeno sve, i prazno -
po jedan puki oblik, samo, u prostoru golemu.

Oči su tad lepe – jer vole i prodiru
vidovito do svega čega se taknu, okrznu;
U njih, iz sveta, kao u dva mora uviru
sve dobrote, do kraja, do zvezda što mrznu.

I ja koji sam dotad bivao tih i skroman
(ko što su mnogi u ovom prostoru gosti)
u svojoj tišini izrastam ogroman
u jedan krug dobra, u jedan krug nežnosti.

Tako stojim. U svemu. I ovde i - okolo
i duboko osećam da sam rođen za dobro.
Pa iako me trnje kroz čitav život često bolo
Sve praštam za ovaj cvet što sam …