Živim obilje knjiga

Zastani na tren, ćuti, ništa ne misli ... prati emociju ! Ne vjeruj u moje stihove i rime Kad ti kažu, draga, da te silno volim, U trenutku svakom da se za te molim I da ti u stabla urezujem ime - Ne vjeruj. No kasno, kad se mjesec javi I prelije srmom vrh modrijeh krša, Tamo gdje u grmu proljeće leprša I gdje slatko spava naš jorgovan plavi, Dođi, čekaću te. U časima tijem, Kad na grudi moje priljubiš se čvršće, Osjetiš li, draga, da mi tjelo dršće, I da silno gorim ognjevima svijem, Tada vjeruj meni, i ne pitaj više Jer istinska ljubav za riječi ne zna; Ona samo plamti, silna, neoprezna, Niti mari, draga, da stihove piše. Dragi Šantić, ljubav moja iz školskih dana. Već smo jednom o njemu naširoko raspredali, nije da nismo ... No, da se gospodina na njegov rođendan spomenemo, da se raznežimo nad njegovim stihovima lakim, slatkim i mirisnim.

Priče, je Ii? Opet priče... I, koliko traje pri ča? Neka traje kao blesak, neka kao sećanje ili promišljanje, negde su delovi skupljeni navrat-nanos pa i nema trajanja, a poneka je kao razgovor dvoje, u kafiću. Na primer traje isto onoliko koliko bi trajalo da se nas dvoje nađemo na kafi, onako nausput, dok još praznimo misli od prethodnog događaja, ali spojeni duhom, željni nekih trenutaka razumevanja bez reči, bliskosti koja sve poravnava i usklađuje . Naravno, kafa može biti i crna, bela, čajna, virtuelna ... *** *** Da, priče ... Poželeh da kažem kako je svaka neobična jer u sebi nosi neko zrno bizarnosti ili nesreće. A onda shvatim kako ne mogu da se setim nikog ko neko takvo zrnce nema, ko je običan. Dakle, priče su malo neobične, ali ljudi o kojima piše su sasvim obični. Sve je tako kako jeste, bez pompe i efekata, bez osude... samo život, onako kaljav i neosvešten, kakav, uglavnom, i biva. *** Prvi deo zbirke sadrži pripovetke vezane za Srbiju i/ili Beograd,

Zastani na tren, ćuti, ništa ne misli ... prati emociju ! Pitaju me svu večer njegove zenice žedne: »Jesi li ti rosa što na pustinjakove ruke pada nežno? Uteha što u svete noći pohađa bedne? Je li bilo negde suđeno i neizbežno tebe da volim? Jesi li ti suza srebrna pred grubošću i zlom? Osmesi tvoji jesu li sa tobom isti? Čime si ti vezana sa ovim sitnim tlom? Jesi li ti plamen na kome se duša čisti umrljana životom? Jesi li ti duboka kao tvoje oči neizmerne? Jesi li ti kao san moj o tebi dobra? Hoće li moći ruke tvoje čiste i smerne da odagnaju sa čela bore, što ih pobra' idući životom? Hoće li ljubav tvoja kao uplašena krila pobeći ako te se usana mojih takne plam? Hoću li, ako i ti sa mnom budeš bila, ostati zazidan u sebe, i sam do kraja života?« A ja spustih glavu na uzdrhtale dlane gledajući u sebe bolno i neumitno, i bi mi kao da će celo biće u suzu da mi kane; i učini mi se srce odveć sitno njega da voli. Na današnji dan je

Zastani na tren, ćuti, ništa ne misli ... prati emociju ! Grešio sam mnogo, i sad mi je žao i što nisam više, i što nisam luđe jer, samo će gresi, kada budem pao biti samo moji – sve je drugo tuđe. Grešio sam mnogo, učio da stradam leteo sam iznad vaše mere stroge grešio sam, jesam, i još ću, bar se nadam svojim divnim grehom da usrećim mnoge. Grešio sam, priznajem, nisam bio cveće grešio i za vas, koji niste smeli, pa sad deo moga greha niko neće a ne bih ga dao – ni kad biste hteli.