Živim obilje knjiga

A žena koja stajaše s čedom na prsima reče: Govori nam o deci. I on reče: Vaša deca nisu vaša deca. Oni su sinovi i kćeri čežnji života za samim sobom. Ona dolaze kroz vas, ali ne od vas, i premda su s vama, ne pripadaju vama. Možete im dati svoju ljubav, ali ne i svoje misli, jer ona imaju vlastite misli. Možete okućiti njihova tela, ali ne njihove duše. Jer, njihove duše borave u kući od sutra, koju vi ne možete posetiti, čak ni u svojim snovima. Možete se upinjati da budete kao oni, ali ne tražite od njih da budu poput vas. Jer, život ne ide unatrag, niti ostaje na prekjuče. Vi ste lukovi s kojih su vaša deca odapeta kao žive strele. Strelac vidi metu na putu beskonačnosti, i On vas napinje svojom snagom da bi njegove strele poletele brzo i daleko. Neka vaša napetost u ruci Strelca bude za sreću; Jer, kao što On ljubi strelu koja leti, isto tako ljubi i luk koji miruje.

Zastani na tren, ćuti, ništa ne misli ... prati emociju ! Pošalji mi poljubac na kapima kiše Neka se nježno spusti na moje usne I dozvoli da ih upijem Ja ću znati da si to ti... Pošalji mi dodir na krilima vjetra Neka se zaplete u moju kosu I poigra nestašnim pramenovima Ja ću znati da si to ti... Pošalji mi osmijeh na odsjaju zvijezda Neka zabljesne u mojim očima I nikada se ne ugasi Ja ću znati da si to ti...

Imao je Jozo Poskok četiri sina i ženu Zoru. Tako se dobro slagao sa svima, s ženom posebno, da je ona poslednje reči na samrtnoj postelji uputila upravo njemu i rekla mu „Govno jedno“ . Skladna familija je živela na vekovnom ognjištu, u kršu iznad Splita, kao jedini žitelji mesta Poskokova Draga, država Hrvatska, zakon teksaški. Poskoci su bili sami sebi dovoljni, sledeći Jozine moralne norme, zakone i kanone ponašanja kao jedine moguće. Kada su se jednom prilikom radnici elektrodistribucije uputili u Poskokovu Dragu da provere stanje na terenu, bili su prepadnuti oružjem najrazličitije namene, sprovedeni u zarobljeništvo i povrh svega doživeli atak na zdrav razum slušajući Jozinu retoriku. *** „Ne valja ti to što radiš, Nenade. Znaš ti sigurno i sam da ne valja.“ Nenad je pognuo glavu i posramljeno zakimao da ne uvrijedi starijeg čovjeka. Koji je osim toga i naoružan. „Ti si, more bit, dobro čeljade“, nastaio je Jozo zamišljeno. „Vidin ti ja to na licu. Nisi ti loš, nego su