Tomić Ante - Čudo u Poskokovoj Dragi

Imao je Jozo Poskok četiri sina i ženu Zoru. Tako se dobro slagao sa svima, s ženom posebno, da je ona poslednje reči na samrtnoj postelji uputila upravo njemu i rekla mu „Govno jedno“.
Skladna familija je živela na vekovnom ognjištu, u kršu iznad Splita, kao jedini žitelji mesta Poskokova Draga, država Hrvatska, zakon teksaški. Poskoci su bili sami sebi dovoljni, sledeći Jozine moralne norme, zakone i kanone ponašanja kao jedine moguće.
Kada su se jednom prilikom radnici elektrodistribucije uputili u Poskokovu Dragu da provere stanje na terenu, bili su prepadnuti oružjem najrazličitije namene, sprovedeni u zarobljeništvo i povrh svega doživeli atak na zdrav razum slušajući Jozinu retoriku.

***

„Ne valja ti to što radiš, Nenade. Znaš ti sigurno i sam da ne valja.“
Nenad je pognuo glavu i posramljeno zakimao da ne uvrijedi starijeg čovjeka. Koji je osim toga i naoružan.
„Ti si, more bit, dobro čeljade“, nastaio je Jozo zamišljeno. „Vidin ti ja to na licu. Nisi ti loš, nego su te zaveli. Upa si u loše društvo. Naplaćuješ ljudima struju. A je li ti ikad palo na pamet, dok si čoviku naplaćiva struju, da bi on moga bit tvoj ćaća? Ili tvoja mater? Znadu li ti ćaća i mater šta radiš, Nenade? Jesu te oni tako odgajili, da naplaćivaš struju? Znadu li oni di si sad, razbojniče?“

***

***

Nakon majčine smrti sinovi su shvatili da im se, u nedostatku ženske ruke, dom raspada. A i to što je ćaća kuvao puru (kačamak) svaki dan (doduše, dodaci su bili različiti – kokos, senf, višnje ili kečap) je samo ubrzalo odluku najstarijeg, Krešimira, momka od trideset i nešto godina, da „podmetne leđa“ u ime sve četvorice i pođe da nađe ženu. Gde drugde nego u svet tj. u Split. Sem što je najstariji, on je bio i najbolji kandidat jer je prije nekih petnaest godina bio par puta u Splitu (dok je još bilo rata, a on bio branitelj), nekoliko puta je sedeo sa saborcima u kafiću Žirafa, a čak jednom ga je „čist slučaj“ odveo u krevet s Lovorkom, konobaricom ondašnjom.
Što se tiče logistike, imao je on u Splitu tetu, majčinu sestru, i tetka. Nije ih video pola života, al’ ne mari. Nije znao ni tačnu adresu, a nije valjda to neki problem? A i ona Žirafa, pa naći će je već nekako.
Dakle, misija je jasna: naći Lovorku, oženiti je i dovesti u Poskokovu Dragu.
I tad kreće spektakl ludosti i smeha ...

***

Nota 1:

Ovo je jedan prvoklasni humoristički roman. Kroz obilje komičnih događaja u koje braća upadaju autor daje presek stanja društva naročito istaknut kroz odnos prema ženama.
Toga dana kada se Lovorka spremala na udaju za nevoljenog, njena mati joj je govorila:

 „E, jesi koza“, rekla je mama ljutito.
„Pa kad ga ne volin“, šapunula je Lovorka.
„Evo je opet. Ona ga ne voli. Ka da je to važno. Kupiš koji put postole, a malo su ti tisne. Nema veze, razgazit će se. Šta ti misliš da će neko doć s postolon samo za tvoju nogu? Ajde, moja draga! Nije ni Pepeljugi pasala, nego je ženska, pametna, vidila da je momak na mistu – Hrvat, katolik, mirne naravi, slobodan, materijalno situiran, tjelesno i duševno zdrav, ima di stat... I šta ti više triba? Stisneš zube i obuješ se. Pa ako malo i tuče u prste ili te žulja peta, nema veze. Glavno da nisi bosa.“

Ako je rođena majka takav savet dala kćeri, onda nije ni čudo šta je stari Jozo govorio:

 „Pazite, dico!“ rekao je opominjući podižući kažiprst. „Naš zemaljski život je pun iskušenja i svako zlo gleda kako će skočit na kršćenu dušu, ali nema veće nevolje nego kad čeljadetu, posebno mlađin među nami, udari donja o gornju. Kad mladi čovik popusti prid grijom puti, zaboravi i oklen je krenio i di se zaputio. Žena ga uvati, zgnječi, satare, iscedi. Mladić, do jučer, zdrav ko jabuka, dođe na ništa. Bleji ko tele u žensku, da oprostiš, guzicu i nema ga više ni u gostioni, ni na balote, ni na karte, ni u lov, ni za napit se ni pobit na šake. Sve ono šesno i dobro šta je dragi Bog za nas muške učinio, za njega je gotovo. Propade načisto i dobro ga je lipi đava odnio.“

Nota 2:

Na stranu što je Tomić majstor da nasmeje čitaoca, on svoje sirove i surove likove zaogrće nekim čistim shvatanjem pravde i poštenja, darujući im još i tu neku dečju jednostavnost u pristupu životu u načinu ostvarenja želja ... Oni veruju u čuda, makar ih ne smatraju čudima, pa im se ona i dešavaju, a njima je to sasvim normalno i očekivano.

Ocena: 10/10
Izdavač: Nova knjiga, 2016 (II izdanje)