Murakami Haruki - Južno od granice, zapadno od sunca

Ime mu je bilo Hađime. Bio je sitan i neugledan dečak, ni po čemu se nije isticao. Bila je tiha i nenametljiva devojčica, hramala je na jednu nogu. Zvala se Šimamoto. Ušli su u isto odeljenje, a ta njihova izdvojenost i usamljenost ih je i uputila jedno na drugo. Postali su nerazdvojni - vraćali su se zajedno iz škole, a popodenva su provodili kod Šimamoto slušajući muziku različitih žanrova. Oduševljavali su se pločom Net King Kola i zajedno pevali na engleskom pesmu Južno od granice, ne razumevajući niti jedne reči.
Bila je to ona prva, detinja ljubav, prvi nemir i žudnja.
***
 „I sada se jasno sećam dodira njene ruke. Razlikovao se od svih drugih dodira koje sam tada poznavao, a i od onih koje sam kasnije upoznao. Bila je to mala, topla ruka dvanaestogodišnje devojčice, ali tih pet prstiju i taj dlan bili su oličenje svega što sam tada želeo da znam, i što sam morao da znam. Uzevši moju ruku, objasnila mi je kako stoje stvari. Da ovakvo mesto zaista postoji u stvarnom svetu. Imao sam osećaj kao da sam se na tih desetak sekundi pretvorio u savršenu, malenu pticu. Leteo sam nebom, kroz vetar. Sa nebeskih visina, u daljini sam mogao da vidim jedan prizor. Bio je toliko daleko da nisam mogao da razlučim šta je to, ali sam osećao da tamo nešto postoji. Jednoga dana otići ću na to mesto. Spoznavši to, uspeo sam da uhvatim dah i osetim drhtaj u grudima.“
***

***
Ubrzo se Hađime odselio i oni polako gube kontakt. Od toga trenutka roman postaje pripovedanje u kome je Hađime glavni i jedini lik. Svi ostali se pojavljuju samo kao prateći detalji njegovog života – devojka s kojom je bio u srednjoj školi, onda jedna strasna i burna romansa, zatim njegova supruga, ...
Danas ima 37 godina, divnu ženu punu razumevanja, dve malene kćeri koje obožava, prostranu kuću i vikendicu. Poseduje dva džez bara, posao ga potpuno kreativno i materijalno ispunjava, ima slobodnog vremena na pretek.
Da li postoji još nešto što dovodi čoveka da sklizne u nemir i nezadovoljstvo?
Šta je sa našim nedosanjanim snovima?  
***
„Nekada sam i ja imala snove i iluzije. Ali u nekom trenutku, one su nestale. To je bilo pre nego što sam te upoznala. Ja sam ih ubila i bacila. Kao neki ogran koji mi više nije potreban. Ne znam da li je to bilo ispravno ili ne. Ali, mislim da tad nisam mogla drugačije. Ponekad sanjam jedan te isti san. Sanjam kako neko dolazi, nosi u rukama te snove i iluzije i kaže: ’Gospođo, zaboravili ste ovo.’ Živela sam s tobom srećno, sve vreme. Niti sam čime bila nezadovoljna, niti sam mogla išta više da poželim. Ipak, nešto me je stalno proganjalo. Noću sam se budila sva u znoju. Proganjale su me one stvari koje sa odbacila. Dakle, nisi ti jedini koga nešto proganja. Nisi jedini koji je nešto odbacio i izgubio. Razumeš li šta ti govorim?”
***

Nota 1:
Čitati Murakamija, a uživati u njegovim delima, znači potpuno se otvoriti za nemoguće situacije i razmazati liniju između materijalnog i iluzija. U ovom slučaju je to neophodno jer je pisac pustio da njegovim junakom gospodari podsvest pa ga je, samim tim, dovodeći na ivicu ponora, doveo do ruba psihijatrijske dijagnoze.

Nota 2:
Verujem da ključ za istinsko razumevanje ovog dela leži u sledećem citatu:


„Pošto su naša sećanja i osećaji toliko nesigurni i jednostrani, postoji stvarnost koja potvrđuje da je neki događaj stvaran. Često je nemoguće razlučiti u kojoj meri činjenice koje priznajemo kao takve stvarno to i jesu, a u kojoj meri njih samo subjektivno doživljavamo kao činjenice. I zato, da bismo stvarnost prepoznali kao takvu, da bismo je relativizovali, potrebna nam je još jedna – bliska stvarnost. A opet, da bi ta bliska stvarnost relativizovala stvarnost kao takvu, i da bi bila potvrđena kao stvarnost, potrebno je da se oslanja na još jednu blisku stvarnost. Taj lanac se proteže u beskraj u našoj svesti, i u izvesnom smislu moglo bi se reći da i sam postojim upravo zahvaljujući produžavanju, opstanku tog lanca. Ali, onda se odjednom taj lanac prekine, a mi se nađemo u čudu: da li je prava stvarnost sa one strane prekinutog lanca, ili pak sa ove?“

Ocena: 9/10
Izdavač: Geopoetika, 2017 (VI izdanje)

Коментари

  1. Prvi Murakamijev roman koji sam pročitala, fascinira me njegov stil, njegova ljubav prema džezu i sama sposobnost da stvori magičnu atmosferu u kojoj bih uživala čak i da se ništa ne dešava.

    Hvala na tekstu. :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ja nisam srela još niti jednog pisca koji nije "ništa posebno" dok ga čitaš, ali ima tako snažno produženo delovanje, kao Murakami. Istinski sam fascinirana i ne mogu da ga se zasitim. Na sreću, ima još puno romana koje nisam čitala. Hvala ti na čitanju, a posebno na komentaru. ☺️

      Избриши
  2. Slažem se sa tvojom definicijom Murakamijevog stila iz odgovora na Kaćin komentar.:) On piše tako ATMOSFERIČNO i mnogo volim tu važnu ulogu muzike u njegovim delima, tu istančanost i neku koprenu kojom kao da te obavija, uljuljkuje, začara dok čitaš, a ovamo zaista ništa spektakularno u smislu nekih jezičkih bravura i stilskih igrarija....
    Jedno od mojih najomiljenijih otkrića otkad sam počela da čitam i savremene autore (drugi je Orhan Pamuk). Prvi roman koji sam od njega pročitala, "Kad padne noć", još mi je i najbolji. Nakon toga sam, u narednih pet godina, izuzev "IQ84", pročitala sve što je prevedeno i šta da kažem, čak i kad mi neka njegova knjiga baš ne prija (recimo, "Kafka na obali mora" mi je bila nekako previše....bizarna!), uživam u čitanju. Na mojoj listi je "Južno od granice" negde pri sredini, nije me toliko oduševila valjda jer nisam sa njom otkrila pisca, više mi se dopada "Norveška šuma", pa i "Sputnik lover"(kod nas prevedeno kao "Sputnjik ljubav", malo nevešto), a "Okorela zemlja čuda i kraj sveta" je potpuno drugačija, baš jedna luda distopija.:)
    Ja inače imam sklonost ka japanskoj kulturi i umetnosti, a Tokio mi je kao druga planeta i baš bih volela da ga doživim. Sviđa mi se i pisanje Murakamijevog mlađeg prezimenjaka Rjua, mnogo volim i Jukia Mišimu...
    Sviđa mi se što Murakami vešto spaja neku vrstu magijskog realizma sa postmodernističkim stilom, kao i važna, a neobična uloga žene u njegovoj prozi. Onda, način na koji daje značaj mirisima, ukusima (klopa pogotovo!), muzici, gradu....

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. O, hvala ti na ovako poetskom komentaru! Volim ovakve tvoje minijature - divne rečenice, ponešto o sebi, neka preporuka, ma sjajno!
      Ja sam samo 3 njegove čitala. Verujem da ćemo se još dugo družiti (pogotovo što on brže piše nego što ja čitam, haha). Za ovog Rjua i Jukia sam i čula upravo iz nekog tvog komentara negde ili sa goodreadsa. Znam da si nešto od Rjua skoro čitala.
      PS. Nije ni čudo što te fascinira Japan, ipak je to carevina. A gde je car, tu je dvor. A gde je dvor, eto i Isidore (šalim se, znaš to - volim da te zadirkujem zbog tvoje fascinacije dvorovima) Pozdrav, čitamo se!

      Избриши
    2. Zapravo, ne zato!:) Od dvorova volim gotovo isključivo one evropske. Verovala ili ne, kod Japana me fascinira njihova progresivnost, odnosno, Tokio mi deluje kao druga planeta, sajber-univerzum, sa tim neonkama, gužvom na ulicama, jer ja sam podjednako kao istorijom opčinjena GRADOVIMA, dinamikom života u metropoli...a uz fascinaciju dvorovima, okoreli revolucionar/dete komunizma ili "čegevarizma", uh, neko sa strane bi pomislio da sam šizofrena ličnost, baš je zanimljivo u mojoj glavi sa toliko interesovanja.:))))
      "Zlatni paviljon" od Mišime i "Audicija" o Rjua, moji favoriti. Mišima je moderni klasik (i čovek književno interesantne biografije), a Murakami 2 vuče ka hororu, ali sa tom naglašenom atmosferom grada i urbanosti.

      Избриши
    3. I još nešto, volim istoriju i istorijsku prozu, a ona ne mora nužno (najčešće i nije) smesštena na dvor, u te najviše krugove. Mene interesuje ta raskoš i sjaj sa estetske tačke gledišta, a sami vladari sa psihološke. Kako moć i ovako snežne, koloritne karaktere uzdigne, a slabe skrši. Šta pozicija vladara nosi sa sobom. Kako legende i vreme prave od tih ljudi mit. Ali, ne mora to biti SAMO dvor, nego su tamo, eto, zavere, intrige, spletke i misterije uvek nekako živopisne.
      A da ne budem pogrešno shvaćena, ne privlači me SVAKI dvor i svaka dinastija. Monarhista nisam i danas taj koncept smatram prevaziđenim, nepravednim. Žao mi je Romanovih, ali podržavam Oktobarsku revoluciju. Zanimljivi su mi pojedini Habzburzi (Elizabeta "Sisi", Rudolf, Franc Jozef), ali Gavrilu Principu se divim. Karađorđevići su mi uvek bili odbojni. Od svih Obrenovića, najviše me intrigira Draga. I generalno, MALO je tih kraljeva/careva koji me kao ličnosti stvarno zadivljuju (Luj XIV, Napoleon, Cezar, Kleopatra) ili njihovih žena (Ana Bolen).
      Znam da je bila šala, ali eto, da pojasnim.:) Fascinacija je estetska, volim tu arhitekturu, umetnost, epohu, ali sa etičke i socijalne tačke gledišta, ja sam ipak dete proletera i ljuti me nepotrebna, krvava raskoš.
      P.S. Kakva sam budala kad sutradan još osećam potrebu da se vratim na tu temu. Moja himna je ipak, izgleda, ona od Animals-a: "Oh, Lord, please don't let me be misunderstud".:))))

      Избриши
    4. Nešto nisam stigla da odgovorim (sva su mi se deca, nekako ovih dana, vratila sa svojih putovanja, pa sad dok se ispričamo, operem tone prljavog veša, skuvam sve po željama, nekako vreme proleti ...). A sad me je dodatno oduševilo što ima još tvojih priča! Nemoj ni da pomisliš nikad više da si budala. Meni je to samo znak da ti je ovo ugodno mesto da voliš da pričaš sa mnom. Ja za veći kompliment ne znam. :))))

      Избриши
    5. Nego šta, ne sumnjaj u to.:) Sa mnom, inače, važi ono "priči nikad kraja", ali samo ukoliko se opustim i steknem poverenje u sagovornika, ako mi je komunikacija prijatna. Inače sam rezervisana i distancirana.

      Избриши
    6. Ima Vanja jedan divan izraz, trenutno vrlo prikladan, "nabacila si mi onaj blesavi kez na lice" ☺️

      Избриши
  3. "...jer je pisac pustio da njegovim junakom gospodari podsvest pa ga je, samim tim, dovodeći na ivicu ponora, doveo do ruba psihijatrijske dijagnoze."

    Odlično rečeno, precizno! Dobar primer je roman "Igraj, igraj, igraj", gde najviše ispituje tu "rastegljivost" stvarnosti i iluzije. Glavni likovi obično mu i jesu slučajevi za posmatranje, da budem sasvim otvorena. :)

    P.S. Pohvala za uvek divne propratne fotografije!:)))))

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala za preporuku romana. U moru njegovih treba biti i pomalo oprezan s redosledom, mada je istina da svakom neki drugi odgovara. Meni će sigurno prvi sledeći roman biti "Kad padne noć", eno me čeka na polici. Posle ću (dragi, najdraži Sajam) nabaviti bar još jednu: "Igraj, igraj, igraj" (sad si me načisto namamila) ili "O čemu govorim kad govorim o trčanju". A za ostale knjige, ... pa prepustiću se struji života, neka se samo složi kako treba ... Pozdrav najvećem ljubitelju mojih fotografija! :)))))))

      Избриши
    2. E, super je "O čemu govorim...", saznadoh da je čovek iskusni maratonac i bogami, u tom hobiju istrajava, a postiže i lepe rezultate.:) Baš mi je prijalo, pisao je tu o svom početku zanimanja za sport, čisto rekreativno, pa uz sve to provlači autopoetičke stavove, shvatanje pisanja, muziku, umetnost, život....mislim da će ti prijati!:)
      Hvala, uvek!:**********

      Избриши
    3. Sad se setih, ima kod Vanje na blogu recenzija te knjige. Evo i linka, ako ti je promaklo:
      https://sputnjik1.wordpress.com/2018/02/14/barem-nije-hodao-do-kraja/

      I ja verujem da ne može da me razočara. Volim ljude koji ispituju sopstvene granice. (Kad to kažem, nikad ne mislim na ekstremne sportove gde lako možeš izgubiti glavu.) Maraton je, po mom shvatanju, koliko fizička, toliko i mentalna disciplina. Pozdrav, do čitanja!

      Избриши
    4. Nisam znala za Vanjin tekst, hvala na linku! Odoh da čitam.:)
      Divim se bilo kome posvećeniku sportovima, pošto sam sama tolika "vezara".

      Избриши
    5. I o tom "vezara" bi se dalo filozofirati, ali ajde, recimo da nisi ekstremno talentovana za fizičke aktivnosti. Šta fali šetnji ili dubokom disanju? Setih se, ti si za jogu!!! ☺️

      Избриши
    6. Ja ću da upadnem kao padobranac i da pitam šta mi da radimo koji i za jogu imamo 0% talenta? 😁 Od svih naprezanja rade samo umna i to prekovremeno tj. često mi razmišljanje remeti san, odgovara me od REM faze i iz budžaka podsvesti vadi nešto što mi na um godinama nije palo. 😁

      P.S. Isidora hvala na pominjanju pesme, pevušim neprestano.
      P.P.S. Sad me kopka ko je koga prepevao Nina Simon grupu Animals ili obrnuto?

      Избриши
    7. Bogami, za osobu koja zamalo da padne na popravni iz fizičkog i koja je skočila u dalj rekordnih metar :)))), "vezara" je sasvim prikladan epitet, haha....Doduše, šetnje, trčanje, vežbe, to bez problema i uvek - čak ni lift ne koristim, baš volim pešačenje. Hm, možda se i ja kao Murakami za koju godinu posvetim trčanju, džogiranju makar?:) Neverovatno me motivišu primeri ljudi koji su sami krenuli i sad već u ozbiljnim godinama trče na maratonima širom sveta. To se zove istrajnost!:)

      Избриши
    8. Vrhunska je umetnost da čovek postane svestan i saglasan s mišlju da je on uvek više od onog što misli da jeste. Odnosno, mora da se srodi s tim da mora da gospodari sopstvenim mislima, nagonima, potrebama,... E tada, kao gospodar, može svesno da "isključi" misli. To je već pravi put ka samospoznaji. Joga je samo disciplina kojoj je krajnji cilj upravo isto.

      Избриши
  4. Ko se zapitao taj će i da odgovori.. 😂 Pesma je napisana za Ninu.. No, da mi nije tebe ja bih još uvek s bendom Animals ostala na jednoj pesmi, House of the Rising Sun, koju obožavam! 😊

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Iskreno, nemam pojma. Nije to moj period, ni fah (mislim na Ninu).:)

      Избриши
    2. I da, obe ste mi tako slatke što čavrljate o muzici, kao dve ptičice. Za tren sam pomislila da sam na Kaćinom blogu. Hvala vam!

      Избриши
  5. Vas je sve užitak čitati. Murakami i ja smo imali pomalo "nesrećan" početak. Naime, uzela sam njegov Sputnik ljubav dok sam ležala u bolnici pred prvi porod. Tek kasnije sam shvatila da bolničko okruženje, ma kako čovjek bio zdrav i lijepim povodom gore, nije inspirativno. I tako sam odgađala dalji susret s njim. Onda je došla Kad padne noć i baš mi je legla. Tom me je definitivno kupio. Ovu, takođe, mnogi hvale, valjda će mi doći nekad na red. Prošle godine u ovo doba, pred polazak na more u vrijeme uličnog ljetnjeg sajma kupim čak tri njegove i još čekaju da ih uzmem (Kafka na obali, Bezbojni Cukuru, Muškarci bez žena). Sviđa mi se to produženo dejstvo koje spominješ i ta atmosferičnost njegovih djela koju spominje Isidora. To je ono što me privlači Murakamiju. Muzikalnost i mističnost.

    ОдговориИзбриши
  6. Baš mi je drago što se i tebi svidela "Kad padne noć". Od toliko ljudi različitih književnih ukusa sam čula da je knjiga dobra da se sad još više divim sebi kako sam je odabrala u moru njegovih, a da o njoj tad ništa nisam znala. Mene Murakami zapanjuje time što mi se uredno dešava da, čak i više dana nakon završetka čitanja neke njegove knjige, imam neke, nazovimo to "naknadne uvide" u neke delove priče ili mi se, ničim izazvane, pojavljuju pred očima scene iz romana. To su već neki dubinski uticaji, rekla bih. Nije nikako za potceniti. Pozdrav, draga moja!

    ОдговориИзбриши

Постави коментар