Kad mi nešto tako dođe

Evo da se spomenem leta prošlog. Sredina je jula, a leto je nekako čudno, ne može se čovek pošteno ni na vrućinu srdit, nema je. Stalno neka kiša, a uverenje je da će sada, evo samo što nije, ono beogradsko leto koje jedva čekaš da mine.

Popodne je mirno, ukućani se razišli svaki svojim poslom ili zabavom. Idealan je trenutak da pogledam šta ima novo u virtualnom svetu proze i poezije.

Vanjin blog, “Knjige koje volimo”, Milkin komentar u 9,50 PM, od prethodnog dana:

“102. Kralj Lir, Vilijam Šekspir
– kada bi mi neko uzeo ‘originalnu’ verziju ili prevedeni primjerak ove tragedije, pronašla bih ga i odsjekla mu ruke. Toliko volim ovo Šekspirovo štivo.”

Tajac je u meni u momentu pogasio sve.

Srce: udarilo je par puta jače i zatvorilo grlo

Koža: /

Mozak: ? Šta bi?

Oči: /

U sledećoj sekundi:

Srce: miruje, ali tu gde mu nije mesto

Koža: naježena od glave do pete

Mozak: ?? Šta se dešava?

Oči: /

U trećoj sekundi:

Srce: popušta, klizi na mesto

Koža: drhtavica

Mozak: Blagi Bože, baba Mica ...

Oči: Nivo raste, preliva, kao da je poslednje ...

I više ništa ne znam šta je sad i gde sam. Bačena sam u rane sedamdesete. Vidim sebe, malu, predškolca, olupanih kolena i zamršene kose, nemirnu, stalno u pokretu i uzviku. Vidim naselje gde sam tada živela, slepu ulicu koja je bila i parking i igralište. Vidim travnjak između ulice i zgrade, ruže u cvetu, breskvino drvo i živu ogradu.

Igramo između dve vatre, našu omiljenu igru. Pravila su jasna – koga lopta udari, on ispada iz igre i mora loptu da donese ako je odskočila gde ne treba.

Imam pet godina, ostali su, uglavnom, koju godinu stariji. Lopta pogađa moje rame i bira putanju prema travnjaku i ružinom grmu.

Treba vratiti loptu, treba ući na travnjak gde nam je pristup najstrože zabranjen. Ni za šta na svetu neću da priznam da se bojim, da sam mala, da me plaši baba Mica koja stalno viče na decu. Znam da, ako sad pokleknem više me niko neće hteti u ekipu, tako su i Zorana najurili, a stariji je od mene ... Pretvorila sam se u šum-nešum i pogled. Provlačim se pored živice, oprezno. Vidim jedan ružin pupoljak, savio se, zakinut... jao... prolazim lagano pored ruže, spazim loptu, tren radosti ujedno i tren neopreza. Baba Mica sedi na šamlici iza ružinog grma, seva crnim očima, zakiva me pogledom: “Ako te još jednom vidim ovde, ruke ću ti odseći. Beži odavde.”

Ta pretnja tone u moju detinju dušu kao projektil u blato, smeštajući se u najdublje mesto, ono što je rezervisano za stvari koje su tako strašne da ne želimo da ih pamtimo. Ne sećam se kako izlazim odatle, ne sećam se šta je posle bilo. Jedino sam sigurna da o tome nikom nisam ništa rekla, ni drugovima, ni roditeljima. Nikome do sada.

Ona Milkina rečenica je učinila da poklapanje reči izbaci raketu iz moje nutrine za koju nisam ni znala da postoji. Veličanstveno je to što su te suze donele oslobađanje, lakoću, razumevanje za žargon dalmatinskog krša, oprost baba Mici. Oprost ženi koja je već decenijama van ove zemaljske ravni.

Raznežena sedim i gledam to dete koje sam nekada bila i znam da ne mogu izbrojati sve živote koji su prošli između nas. Osećam zahvalnost za divno detinjstvo, za predivan i ispunjen život, za ovaj događaj koji je napravio prečicu kroz prostor i vreme i povezao nepovezivo.

I onda mi na um dođete svi vi, moji dragi, koji mi na srcu ležite, s kojima sam toliko reči razmenila, koji me obogaćujete i inspirišete na bezbroj načina, evo već celu godinu! I tako želim da vas sve zajedno zagrlim!

Danas, na Svetog Nikolu, izašao je moj prvi post na blogu, moj iskorak u nepoznato. Majko moja mila, ni slutila nisam u kakvo obilje ljubavi kročim!

Da ste mi zdravo i veselo i da se družimo još mnoge godine!