Tokarčuk Olga - Pamtivek i druga doba

Kada istinski umetnik uzme tako neki prostorno-vremenski okvir (poljsko selo Pamtivek i okolinu u vremenu od Velikog rata pa naovamo, reku Tamnavu...), pa u njega počne udevati razne kockice i pločice (takozvana doba), onda rezultat bude remek delo vredno svačije pažnje, u sva vremena.

No, to nije običan mozaik.

Svako od tih doba, sem boje i teksture nosi i mirise i sećanja: belo i brašnjavo devojčice Miške i njenih roditelja, grafitnosivo i hrapavo kao šindra za pokrivanje krovova kod starog Božina, mirisno i bodljikavo kao strnjika vidovite Strne, vlažno i dahćuće kao pseća njuška, mekano i pripadajuće kao kućica lude Florentine, posvađane s Mesecom...

***

***

Pomičući se po vremenskoj osi mozaik nailazi na oštre, crne i preteće kockice koje se velikom silinom i brzinom zabadaju u površinu svakidašnjice, izbijajući usput škriljce koji su tu oduvek bili.

Slika je tada mračna, miriše na smrt, nemoć, smenjivanje vojski, čekanje da prođe, na uzdanje u Boga i neverovanje u isto vreme...

***

„Bog je u svakom procesu. Bog pulsira u promenama. Te ga ima, te ga ima manje, te ga nema uopšte. Jer Bog se projavljuje čak i u tome što ga nema.
Ljudi – koji i sami proces jesu – boje se onog što je nepostojano i večno promenljivo, pa su zato izmislili nešto što ne postoji – nepromenljivost, i konstatovali – to što je večno i nepromenljivo, ono je savršeno. Nepromenljivost su, dakle, pripisali Bogu. I tako su izgubili sposobnost da ga razumeju.“

***

I kada izblede svi ratni škriljci, kada se kaleidoskop obrne tako da pokazuje svakidašnju svakidašnjicu - onu sastavljenju od koraka i planova, ideja i delanja, novi su likovi na sceni: Miška je odrasla, brine o svojoj porodici, o svom neobičnom bratu Isidoru, tu je i devojka Ruta, u svom svetu pogubljen vlastelin Popjelski, Pavel i njegova sestra,...

Život grabi, doba se preklapaju i nestaju, klupko vremena se odmotava...

***

Nota 1:

Zašto je ovo maestralno napisana knjiga?
Čitajući je, shvatate da je jača od vas, bez obzira koliko ste sami jaki. Ona sama ubrzava radnju ili usporava i tu ne možete ništa. Kao vrhunski režiser menja fokus s jedne ličnosti na drugu, ali ne šablonski, već prati neki svoj nepredvidiv algoritam. I dok ste još pod utiskom vizure jednog lika i promišljanja koje je vezano za njega, radnja je već fokusirana na nečem sasvim drugačijem. Nema tu praznog hoda. Sve je dobro, sve razbija...
Pa opet, čitalac mora biti oprezan jer sve što je rečeno složeno je bez ikakve pompe i patetike, tako da može i da promakne.

Jednostavno, svaki korak, svaki pasus je blago!

„Mlad čovek okupiran je sopstvenim procvatom, time da gura napred i proširuje granice: iz dečjeg kreveca do zida u sobi, kuća, park, grad, zemlja, svet, a onda, u zrelim godinama, dolazi vreme kada se mašta o nečem još većem. Oko četrdesete godine nastupa prelom. Mladost u punoj snazi, u svojoj jačini muči se sa sobom. Jedne noći ili jedne zore, čovek prelazi granicu, dostiže svoj vrhunac i pravi prvi korak u dalj, ka smrti. Tada se javlja pitanje: ponovo silaziti, s licem okrenutim ka mraku, ili okrenuti se onome što je bilo, držati privid i pretvarati se da to nije mrak, nego svetlo u ugašenoj sobi.“

„Ako predmete pogledaš pažljivo, zatvorenih očiju, da te ne obmanu prividi koje stvari oko sebe šire, ako dopustiš sebi da budeš nepoverljiv, možeš makar načas da ugledaš njihov pravi oblik.
Stvari su stvorenja u drugu stvarnost uronjena, gde ni vremena ni kretanja nema. Vidiš samo njihovu površinu. Ono preostalo, što je u nečem drugom skriveno, definiše značenje i smisao svakog materijalnog predmeta.“

„Bog sebe prepoznaje u prolaženju vremena, jer ono je neuhvatljivo i promenljivo, Bogu najsrodnije. Prepoznaje sebe u vrelim stenama izronjenim iz mora, u zaljubljenim travkama na suncu, u zverinjim naraštajima. Kada se pojavi čovek, Bog postaje prosvetljen, jer prvi put krhku liniju noći i dana u sebi ume da imenuje, tu tananu granicu od koje svetlost počinje da bude tama, a tama – svetlost. Od tada posmatra sebe ljudskim očima. Uočava na hiljade svojih lica i isprobava ih kao maske, i – poput glumca – načas i sam postaje maska. Ljudskim ustima sam sebi se moleći, u sebi otkriva protivrečnost, jer odraz u ogledalu postaje stvaran, a stvarno se premeće u odraz.“

„Jer mišljenje zahteva da se vreme guta, da se prošlost, sadašnjost i budućnost pounutarnjuju i stalno menjaju. Vreme dela unutar ljudske pameti. Vremena nigde spolja nema.“

„Zamišljanje je u suštini stvaranje, most pomirenja između materije i duha. Naročito kad to radiš često i intenzivno. Tada se slika preobražava u kap materije i uključuje u životna proticanja. Pokadkad se uz put nešto u njoj deformiše i promeni. Sve ljudske žudnje, stoga, ako su dovoljno snažne, ostvaruju se. Pa ipak, nije uvek onako kao što čovek očekuje.“

Nota 2:

Ne sećam se kada sam bolju knjigu pročitala! Puno različitih knjiga sam ocenila ocenom 10/10. I to je u redu. One su, zaista, bile meni odlične u svojim žanrovima. Ali, sada prvi put dajem ocenu 11/10. Ovo već ima veliku specifičnu težinu – ovo je i ocena kvaliteta i samog žanra. Ovo je ide u top 10 ikada!

Ocena: 11/10
Izdavač: Paideia, 2013 (II izdanje)