Sejranović Bekim - Nigdje niotkuda

Autor je pisao roman o sebi, pokušavajući da izvrtanjem misli na belinu papira pohvata i raspetlja uzročno-posledične konce svoje prošlosti koji su ga gušili i saplitali. Šira slika počinje razmatranjem porodičnog stabla početkom prošlog veka, opisujući pradedu Sulju, dedu Kasima, deda-stričeve, babe, tetke, roditelje, kao i komšiluk koji je oblikovao njegove prve doživljaje i imao uticaja na kasniji život.
Otac, vazda odsutan, „dolazio je iznenada i uvijek je imao nešto prigovoriti mom izgledu. Ili bi mi odjeća bila prljava i izgužvana, ili bih bio prljav po vratu, nogama, ispod noktiju, nikad mu nije bilo dobro.“ A majku Zadu, koja se odlučila da ga ostavi na staranje svojim roditeljima i nastavi prekinuto školovanje daleko od kuće, najviše pamti po njenim vikend dolascima - odlascima, koji su u njemu izazivali prigušeni bes.

***

„Od svega ovoga zanimljivo je samo to što sam pod utjecajem majčinih odlazaka sve više sličio ocu, a zbog njegova tlačenja i prigovaranja postajao sam nalik njoj.“

***

***

Ako vratimo film na srednjoškolske dane svi ćemo se setiti glavnog baje u društvu – to je onaj koji je svirao gitaru, imao najbolje provale, onaj za koga su se događaji lepili i kasnije prepričavali, koji je sve smeo i najbolje ribe imao... U jednom takvom društvu, u srednjoj pomorskoj u Rijeci, godine neke pred sam raspad zemlje, glavna faca je bio Bekim.  Međutim, vihor nadolazećeg rata je svakog zahvatio, na ovaj ili onaj način prouzrokujući ili akutni izbeglički egzodus ili situaciju da je odjednom stranac, kao što se Bekimu desilo, a da se makao nije.
Splet okolnosti ga odvodi u Norvešku. Njegov život dobija neku formu – uči jezik, menja poslove, završava studije; bilo je tu i žena, naravno, pa i naznaka nekog porodičnog života... Svoj život u Norveškoj je omeđio pušenjem trave i ispijanjem žestine, uz povremene odlaske u Bosnu, na dženazu ovome ili onome. Tonuo je sve dublje u besmisao, ne znajući ni otkuda je pošao, niti kuda ide. Upravo kao naslov romana: Nigdje, niotkuda...

***

„Ali čini se da čovjek na sve navikne, čovjek sve pretrpi, preživi, nadiđe, sve nekako nadjebe i onda opet, hvala Bogu, umre.“

***

Nota 1:
Roman je surovo autobiografski. Čini mi se da nije propustio apsolutno ništa što iole ima značaja za život koji je vodio. Cela knjiga je njegov pokušaj, hrabar do koske - u to nema dileme, da objasni sebi sopstveni život ili da sebe objasni životu.  Bez obzira na svu svoju kameleonsku prilagodljivost, na neizbirljivost, na naučenost da se preživi s onim što se ima, osećao je da se nekako mimoilazi sa životom, da nešto negde propušta... Taj osećaj duboke potištenosti je harao njegovom dušom, pojavljivao se bez njemu vidljivog povoda i pustošio je.

Nota 2:
Bekim Sejranović je duboko duhovan čovek, naštimovan za visine koje su ga vukle, ali isto tako čovek koji nije uspevao da se izbori ni sa najelementarinijim ljudskim demonima. Niti sa jednim. I upravo to veliko smicanje izmenju života kakav je vodio i života kakvom je njegova duša težila je dovelo do loma, depresije i besmisla...

„Ono što me strašilo bila je činjenica da me nije potresla sudbina tog čovjeka, nego njegova spremnost da je prihvati. Šta je moja nesreća prema njegovoj, što moj kenjkavi kukavičluk prema njegovoj volji? To je ono što me svakodnevno izjedalo. Bežeći od sebe, od svog života, pobjegao sam na kraj svijeta i tu sreo čovjeka koji je imao razloga mrziti život više od bilo koga, što je, uvjeren sam, i činio. Al’ bar nije pizdio.“

A ja sam uverena da čovek iz citata nije mrzeo život. Takođe sam uverena i da je Bekim bio otvoren za tu mogućnost koju je tako apriori odbacio, da bi mu se otvorili neki putevi koje, iz ove svoje perspektive, nije mogao niti da nasluti. Putevi koji ne vode do „s vrata garsonjere kezila mi se praznina vlastitog života“.

Nota 3.
Za sve vas koji volite Bekima Sejranovića i ne možete da prežalite što niste nikad bili na nekoj njegovoj promociji, evo linka do Vanjinog teksta. Ona je imala tu čast da vodi intervju s njim pre dve godine.

Ocena: 9/10
Izdavač: Booka, 2016 (III izdanje)