Neuman Andres - Razgovori sa sobom

 

Elena, profesorka književnosti, živi sa suprugom Mariom i desetogodišnjim sinom Litom. Život im je prolećni dan, nežan i opušten dok se nad njih ne nadnese senka Mariove smrtno teške bolesti, kao neka jezovita koprena.

***

***

Velike muke uvek tumbaju naše prioritete, mešaju ih kao špil karata. Odjednom postajemo bolno svesni časovnika koji otkucava u našoj svakodnevici. Šta bi umirući otac mogao još uraditi za svog desetogodišnjeg sina? Šta, za Boga miloga, da ga ne prestravi, da mu ostavi najlepšu moguću uspomenu, da mu ostavi događaj koji će sa sobom nositi energiju iz koje će crpeti snagu celog života – uspomenu na čijoj slici će moći da se napoji i ogreje kad god ga život predribla.

***

Otac se bori sa sopstvenim fizičkim slabostima i čestim mučninama. Uprkos tome njih dvojica kreću na put – avanturu. Oni voze ogromni kamion za prevoz robe, vlasništvo Litovog strica. Putovanje traje danima – Lito ne sluteći pravu svrhu putovanja, a Mario živo prisutan svakog trenutka, a ujedno i bolno svestan da neće doživeti da vidi sina mnogo starijeg nego što je sad.

***

„...zanimljivo je da smo baš tu, za šankom u toj rupi, ti i ja doživeli trenutak za pamćenje, bilo je, ja sam beše ustao da platim račun?, ti si još gnjavio s desertom, i videlo se, Lito, da ne želiš da ga završiš, ni da odeš u krevet, niti bilo šta drugo, i dok sam čekao kusur, osvrnuo sam se i pogledao tipove koji su stajali za šankom, neki od njih bili su veoma mladi, a onda sam iznenada pomislio kako te nikada neću videti takvog, u tom uzrastu, kako stojiš naslonjen na šank, i spopao me je, ne znam kako to da opišem, neki napad budućnosti, pomislio sam: pa dobro, kad to već ne mogu da dočekam, neka bude sada, i pozvao sam te na piće, kunem se, bio sam spreman sve da ti dozvolim, viski, tekilu, votku, šta god, a ti si naručio fantu, i bilo je fantastično, možda smo zbog toga i pošli na ovaj put, zar ne?, kako bismo popili fantu u motelu punom kurvi, i sve je opet imalo smisla,...“

***

Elena, supruga i majka, za to vreme je kod kuće, svesna da je ovo događaj koji mora ostati između oca i sina, zabrinuta za obojicu na tom nimalo lakom putovanju, skrhana i emotivno i fizički danima braka koji su već opiplljivo odbrojani.

***

Nota 1:
Knjiga opisuje bolno tešku varijantu porodičnog života. Još je bolnija ako dozvolimo da nam se u mozgu kristališe misao da se i nama može dogoditi isto. Elena se oseća nemoćnom da utiče na vrtlog života koji je, kroz Mariovu bolest, počeo da usisava sve njih. Emotivno totalno iskrzana, prepustila se situaciji da se, bar fizički oseti živom. Pitanje prevare je ovde dovedeno do kulminacije.

Da li se na zločin počinjen iz strasti gleda istim očima kao na greh prevare počinjen iz totalne nemoći?

„Ovde nema nikoga. Nema nikoga u meni. Ona koja plače, koja jede, spava posle podne, ide u kupatilo, to je neka druga. Ne mogu da se viđam s prijateljima, jer mi uvek postavljaju ista pitanja. Ne mogu ni da pobegnem od njih, jer se plašim da će prestati da ih postavljaju. Kad uveče legnem i zatvorim oči, maštam o tome da se neću probuditi. Kad otvorim oči, plafon mi se sruši na glavu.“

Nota 2:
Potpuno me je opčinila ta svest o potrebi da otac i sin imaju ekskluzivna zajednička iskustva. Imajući sa sopstvenom decom mnoštvo događaja koji su ostali između nas, uvek sam insistirala da sa ocem dele nešto u šta ja neću biti uključena. Bilo je tu mnogo utakmica na koje su zajedno odlazili, popravke bicikala, majstorisanje u garaži, prve vožnje automobila... Mislim da svako dete koje je blagosloveno da ima oba roditelja pored sebe, treba da ponese sa sobom u život neke takve slike, kao jedan poseban talisman.

Nota 3.
Posebnu draž delu daju citati različitih dela koje Elena svako malo citira pokušavajući da uporedi situacije, da dobije odgovore, nađe putokaze... A onda kada materijalizuje moju misao da se, u određenom trenutku, privlačimo s određenim knjigama, ja totalno odlepim.

„Pitam se da li nehotice tragamo za knjigama koje bismo morali da pročitamo. Ili same knjige, kao inteligentna bića, pronalaze svoje čitaoce i privlače im pažnju. U suštini , svaka je knjiga Ji Đing. Uzmeš, otvoriš i eto ga, eto te.“

Mene je posebno očarao stil pisanja. Kakav duh, kakva zrelost! Čitam i sve poskakuje u meni. Ne znam šta bih pre – pročitala ponovo ili prepisala odlomak!
Ovo je roman koji je po mojoj meri. I to ne zbog teme (koja je sjajna!) ili zbog obrade iste (koja je još sjajnija!) već zbog rečenica koje me toliko blisko grle i okupiraju svojom prisnošću i poetikom da ja nemam šta drugo sem da se prepustim toj lepoti da me nosi...
Hvala ti, Lidija, na ovoj poslastici od preporuke!

Nota 4.
Hoću da Argentina bude počasni gost Sajma knjiga u Beogradu, s Andresom Neumanom na čelu. Hoću da prevedu sve njegove knjige (Vesna Stamenković je to učinila maestralno) i hoću da mi ih sve potpiše i da se gledamo na španskom i da osetim kako zrači pisac koji ima takve rečenice koje premošćuju ljubav, tugu, patnju i nadu po najkraćoj putanji.

 

Ocena: 10/10
Izdavač: Booka, 2016 (II izdanje)