Miljković Branko - Uzalud je budim

Zastani na tren, ćuti, ništa ne misli ... prati emociju !

Budim je, zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama,

zbog neba razapetog između prstiju.

Budim je zbog reči koje peku grlo..

Volim je ušima.. 

Treba ići do kraja sveta

i naći rosu na travi..

Budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove ovde..

Zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom, 

zbog anonimnih reči, trgova.. 

Budim je zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova..

Budim je zbog ove naše planete

koja će možda biti mina 

u raskrvavljenom nebu..

Zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između dve bitke,

kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice 

nego aerodrom! 

Moja ljubav puna drugih

je deo zore koju budim..

Budim je zbog zore, zbog ljubavi 

zbog sebe, zbog drugih.. 

Budim je, mada je to uzaludnije 

negoli dozivati pticu zauvek sletelu..

Sigurno je rekla: neka me traži,
i vidi da me nema..

Ta žena sa rukama deteta koju volim,
to dete koje je zaspalo ne obrisavši suze koje budim..

Uzalud,
uzalud,
uzalud,

Uzalud je budim jer će se probuditi drukčija i nova.
Uzalud je budim jer njena usta neće moći da joj kažu..

Uzalud je budim..

Ti znaš - voda protiče ali ne kaže ništa..
Uzalud je budim..

Treba obećati izgubljenom imenu
nečije lice u pesku..

Ako nije tako odsecite mi ruke
i pretvorite me u kamen!