Raičković Stevan - Krug nežnosti

Zastani na tren, ćuti, ništa ne misli ... prati emociju !

Desi se, kao živ, da me posmatra neki cvet
i da je vazduh topao i kao jedan pogled plav
i onda zaželim: da prođem otvoren kroz svet
i da svemu prinesem pozdrav.

Iz ove ljubavi što nosim, neprekidno,
i obnavljam u telu od rođenja -
za jedan ljudski osmeh, za jedno cveće žuto,
za jedan duboki mir kamenja.

Tad mi se tek učini da je zlo prolazno
pa pomislim da ima dobrog u svemu,
da je bez njega promašeno sve, i prazno -
po jedan puki oblik, samo, u prostoru golemu.

Oči su tad lepe – jer vole i prodiru
vidovito do svega čega se taknu, okrznu;
U njih, iz sveta, kao u dva mora uviru
sve dobrote, do kraja, do zvezda što mrznu.

I ja koji sam dotad bivao tih i skroman
(ko što su mnogi u ovom prostoru gosti)
u svojoj tišini izrastam ogroman
u jedan krug dobra, u jedan krug nežnosti.

Tako stojim. U svemu. I ovde i - okolo
i duboko osećam da sam rođen za dobro.
Pa iako me trnje kroz čitav život često bolo
Sve praštam za ovaj cvet što sam ga slučajno obro.