Jergović Miljenko - Roman o Korini

Jozo Taraš se, još u ranoj maladosti, hteo izvući iz materijalne bede, te je pošao u Ameriku da tamo sebi nađe priliku. Misao vodilja mu je bila da zaradi dosta novaca, te da se u rodne Kanavle vrati kao gospodin čovek. Jozo se i obogatio, ali je i ostao bez svog bogatstva. Totalno skrhan događajima, bez ikoga svog, već osamdesetogodišnjak, odlučuje da se vrati u rodni kraj i da se zamonaši, ne bi li u manastiru dočekao kraj života.

***

***

 Na drugu stranu, Dubrovčanka Marija je već dvadesatak godina odbijala prosce. Niko nikad nije čuo da je za nekog muškog rekla neku lepu reč, dok nije videla Jozu kako šeta Stradunom i izgovorila: „Lijepa li starca, Bože mili.“  I tako je on šetao iz dana u dan, a ona zaljubljeno ponavljala istu repliku. Bez obzira što je bio duplo stariji od nje desila se ljubav i da, živeli su zajedno.

***

A ko je, uopšte, Korina? Kad god bi se Jozi dešavali veliki i prelomni događaji, odnekud bi se u njegov život ušetala bela mačka „sa mrljama boje pustinje Mohave“ i bila uz njega. Svaki put je on mački nadenuo ime Korina. Naravno da se bela maca pojavila i kada je počeo da živi s Marijom.

***

„Brinuo je noću oko nje isto onako kako se ona oko njega brinula danju. Starost, hvala ti Bože, ljudima donese nesanicu, a Jozo je od svoje nesanice stvarao ljubav. Tako ju je milovao, grlio i čuvao, usne joj vlažio mokrom krpom čim se osuše, na noćnom ormariću uvijek imao svježih datula i razrijeđenog soka od ruže – koji su mu ljudi donosili od trebinjskih muslimanki – ako se Marija iznenada probudi da ima što pojesti i popiti, i da joj ružne i teške misli ne dođu na pamet. Čovjek može lako živjeti i bez stana i bez kuće, shvatio je Jozo Taraš, dok je gledao njih dvije kako spavaju, ali ne može živjeti bez duše.“

***

Nota 1:

Ovo štivo obuhvata celi Jozin život, ali je obimom više duža pripovetka. I zaista nisam imala osećaj da čitam roman, već kao da slušam nekog ko pripoveda o nekom svom, a počinje s onim „Nećeš verovati kad ti ispričam za onog ...“.

Nota 2:

Ne mogu reći da mi se knjiga svidela. Ne jednom sam pomislila da bih mogla i nešto bolje (konačno!) da pročitam Jergovićevo. Međutim, ima ovo štivo ono odloženo dejstvo, stvarno nisam očekivala da će mi ovoliko misli zaokupiti nakon čitanja. Trebalo mi je vremena da shvatim da nisam sasvim iščistila iz sebe ona uverenja o tome koji je život vredan življenja, kolika je uloga naših proteklih godina u življenju ovog trenutka ljubavi, ovog što se dešava sada... da jasno i nedvosmisleno osvestim da je za one istinski vredne stvari uvek potrebno hrabrosti, hrabrosti koja na ostavlja odstupnice!

Nota 3:

U poslednje vreme se mnogo govori o tome šta sve nije ljubav. Ne kažem ništa protiv toga, naprotiv! Možda ovo vreme, kad su zbačeni okviri patrijarhata koji su imali ulogu podupirača tako da je život čovekov funkcionisao bez obzira na ljubav, prosto vapi za takvim pojašnjenjima. Ljudi se nekad pogube pristajući na sve i svašta u ime ljubavi i iz straha i iz neznanja.

I konačno uobličih misao – a sad malo o tome šta JESTE ljubav! Bez obzira na način ispoljavanja, ovo, bez svake sumnje, jeste ljubav.

Ocena: 8/10
Izdavač: Rende, 2010 (I izdanje)