Bazdulj Muharem - Kvadratni koren iz života

Obraćajući se u prvom licu imamo utisak da Muharem Bazdulj piše autobiografski roman. Međutim, on svoj glas daje Sergeju Babiću, čoveku bezmalo petnaest godina starijem. Sergej je Beograđanin, novinar, rano šezdeseto godište , te je ratove raspada zemlje proživeo u nekim odraslim i profesionalno afirmisanim godinama.

***

 ***

Njegove nerešene emotivne teme i folklorni alkoholizam daju okosnicu njegove ličnosti. Bez obzira na to, njegovo srce je na pravom mestu, te on na ljude, gradove i ratove gleda iz vizure Čoveka, a ne ostrašćenog člana razularene gomile.

***

„I malo šta me nervira više nego kad se u Sarajevu krevelje ko kučići kad im u posetu dođe Medlin Olbrajt, poznata po izjavi da je vredelo da silna iračka deca umru ako je već trebalo skinuti Sadama. Ne moraš se ložiti na Ivana Karamazova da ti se to gadi. I malo više me nerviraju oni što su se radovali bombama što su padale na njih i njihove bližnje. To su uglavnom oni isti koji su uvek vrlo tužni i vrlo besni kad se negde u Zapadnoj Evropi desi teroristički napad, i savršeno ravnodušni na sve žrtve bombi u Avganistanu, Iraku i Libiji.“

***

Okvir ove priče daju dva putovanja za Tuzlu u razmaku od dvadeset godina. Prvo, zaobilazno, dugo i predugo je iz 1994. godine, a drugo, ovo sadašnje, tročasovno, iz 2014. godine. Za čoveka koji ‘leba zarađuje promišljajući vreme provedeno na putu ponekad nadilazi svrhu putovanja. Ono je i inspirativno i asocijativno za bilanse, za uspehe i promašaje, za kategorizaciju, kao i za prisećanja na drage ljude... Pa tako je i drugo putovanje bilo obojeno setom za nedavno preminulim prijateljem Miroslavom Vračevićem, čovekom koji je iz života uspeo da proseje mudrost, ne gubeći pritom ni trun životne radosti.

***

„Rekao sam da je Miroslav Vračević znao ono što je znao i Ernesto Sabato: ljudi nisu zupčanici, jednog ne možeš jednostavno zameniti drugim. Ja znam da je tako jer ne postoji niko nalik Miroslavu Vračeviću i da ne postoji način da se ispuni praznina nastala njegovim odlaskom. I ne mogu reći ono što bi on ovde rekao, upravo zato što je on bio jedinstveno i nepredvidivo ljudsko biće, osoba kakvu nam život retko da priliku da upoznamo, tek da se uverimo da je on, život, ipak bogatiji od umetnosti i da je umetnost, uprkos larpurlartističkim tlapnjama, tek kvadratni koren iz života.“

Nota 1:
Ko je čitao njegove kolumne, sigurno će uživati u ovom romanu. Mene naročito raduju one odrednice koje pokazuju širinu njegovog obrazovanja i interesovanja.

„U trenutku kad se pitam gde smo tačno, prolazimo pokraj skretanja za Teočak. Levo je most preko koga se valjda ide u to mesto, za koje ne verujem da je bilo ko od nas pre dvadeset godina znao i da postoji. To će se promeniti za samo godinu dana kada u filmu Ubistvo s predumišljajem mladi Nebojša Glogovac, kao Bogdan Bilogorac, na pitanje gde je ranjen, odgovori: „Kod Teočaka.““

Pa tako, makar sam film gledala neznano puta i knjigu dva puta pročitala, nisam zapamtila detalj koji on nonšalantno apostrofira.

Nota 2:
Delo je, bez svake sumnje, vredno čitanja. Čitava lepeza emocija se smenjuje: od osećaja topline zbog prepoznavanja i istovetnosti emotivnog odgovora, kao i do tuge i gorčine. I iznenađenje i oduševljenje, smeh, suze i ljubav ... sve je tu, bez izuzetka.

„Za većinu ljubav i nije ništa drugo nego obostrani pokušaj dvoje ljudi koji ne veruju da postoje da uvere onog drugog u njegovo postojanje, a da ta druga osoba zauzvrat ubedi tebe da postojiš i ti. Ideja sama po sebi možda i nije loša, samo što je redosled pogrešan. Mnogo bi bolje bilo da svako sam sebe ubedi u vlastito postojanje, a da ljubav onda bude dobrovoljan odnos dvoje slobodnih ljudi, od kojih svako za sebe već zna da postoji, a druga ga osoba zanima iz nekih drugih razloga, vezanih po mogućnosti upravo za tu osobu, za njene vrline i mane, za nju takvu kakva jeste, a ne za samog sebe.“

Ocena: 9/10
Izdavač: Laguna, 2018 (I izdanje)