Obioma Čigozi - Ribari

Radnja romana se dešava u Nigeriji, u gradu Akure, na samom izmaku 20. veka. Glavni likovi su članovi porodice Agvu. Otac, službenik centralne banke, živi i radi u drugom gradu. Porodicu obilazi retko i kratko – tek toliko da kazni decu nakon što majka referiše ko je i koliko u međuvremenu skrivio. Deca prema njemu gaje odnos obožavanja, straha i hroničnog nedostajanja – tako tipično za decu kod kojih je roditeljsko odsustvo duže od prisustva.

Beni je dečačić, predškolac. Ima malo starijeg brata koji se zove Obembe. Ima još dva, dosta starija. Ikena ima šesnaest, a Bodža 15. Tu su i dve mlađe duše – Dejvid je tek prohodao, a sestra Nken je najmlađa. Nisam odolela da im imena ne navedem, tako su skakutava - loptice šarene!
Pripovedanje ide kroz Benijevu vizuru, sagledavanje i objašnjavanje životnih situacija snagom dečjeg poimanja života.
Da, to bi zaista mogla biti idilična priča. Odrastanje pune kuće dece koja imaju snove i vizije budućnosti, krov nad glavom, kuvane obroke, pijaću vodu, oca, majku koja ih voli i brine o njima, školu, drugove, poljanu za fudbal, reku za pecanje ...

***

 „Kada nas je tako oslovila, Obembe se zagleda u mene – znak da postoji nešto što ne želi da kaže, ali što je – poguran majčinim usrdnim molbama – sada potpuno spreman da kaže. Stoga je majka, pošto već beše pobedila, trebalo samo još jednom da ponovi to što je od milošte rekla pa da Obembe propeva. I ona i otac su bili vični čeprkanju po našim glavama. Umeli su da zakopaju tako duboko u našu psihu kada su želeli nešto da saznaju da je katkada bilo teško ne pomisliti da već znaju to što pitaju, nego samo traže potvrdu. “

***

Međutim, mnogo je stvari pošlo po zlu. Porodica se prepolovila, a sreća iščezla sa njihovog praga. Teško je i gorko saznanje koliko si kao roditelj nemoćan nad lavinom koja se obrušava na tvoju porodicu.

***

„Nada je bila punoglavac: ono što si ulovio i doneo kući u konzervi, ali što je, uprkos tome što si ga držao u odgovarajućoj vodi, uskoro uginulo. Očeva nada da ćemo mi izrasti u velike ljude, njegova mapa snova, ubrzo je umrla bez obzira na to koliko ju je on gajio. Moja nada da će moja braća uvek biti tu, da ćemo svi izroditi decu i imati klan, takođe je umrla iako smo je gajili u najiskonskijim vodama. “

***

Šta je uzrok tolikog bola? Malo sam ostala zatečena spoznajom da mene više interesuje ovo pitanje nago samog pisca. Recept je već nebrojano puta isproban – prvo u lonac dodati praznoverje (malo magije, prstohvat ogovaranja-prepričavanja-preuveličavanja, par zlih duhova), zatim tradiciju (ostalo nije toliko bitno, ali bez osvete nema ništa) i na kraju začiniti hrišćanstvom (onom samoproklamovanim varjantom koja za ubistvo nalazi opravdanje).
Čovek se tretira kao bilo koji drugi Božji stvor, a loši događaji koji mu se dešavaju kao elementarne nepogode. Njihova patnja jeste, naravno, duboka i ljudska, ali me fascinira potpuno odsustvo promišljanja o sopstvenoj odgovornosti u jednom zaista dugom nizu pogrešnih izbora.

***

Utisak:

Bez obzira na interesantnu temu, pripovedač kao da nije dorastao zadatku. Pogotovo na početku, knjiga ima dosta delova opisanih nekako nezgrapno i neinteresantno, sa čestim ponavljanjima, što baš može da ubije raspoloženje. S obzirom da je ovo roman prvenac, nadam se kvalitativnom napretku.

Ocena: 7/10
Izdavač: Laguna, 2016. (I izdanje)