Promišljeno roditeljstvo 4

Ishrana

Ishrana beba i male dece može da bude noćna mora roditeljima. Beskrajno sam zahvalna na tome što taj problem ni s jednim detetom nisam doživela. Više sam naginjala na onu stranu da mislim da jedu previše.
Znači, lično iskustvo mi je na tom planu ravno nuli, ali gledajući ostale, mogu da izvučem par zaključaka. Roditelji greše što pokušavaju deci da nature previše hrane, nude im hranu koja im ukusom ne odgovara – previše masnu, ljutu, bljutavu, kiselu ..., ne prate dečji bioritam što se tiče ishrane  – teraju ih da jedu kada nisu gladna, daju im slatkiše između obroka, naglo prelaze s kašica na čvrstu hranu, dete je zbog neke sitnice koju vi niste ni primetili izvuklo nesvesni zaključak da je bolje da ne jede, ima tvrdu stolicu, itd, itd. Debelo dete sigurno previše jede, dok za mršavo ne mora da znači da jede premalo. Debelo dete nije zdravije i otpornije nego mršavo! Neka deca ne rastu kontinualno, već skupljaju težinu pa se naglo izvuku – pogrešno možete pomisliti da su gojazna ako ih vidite u periodu neposredno pred intezivni rast.

Koliko god da je dete „teško“ na jelu, možda ovih par saveta nekom budu od koristi:
Dok su još sasvim mali probajte da im ponudite što više različitih ukusa – pratite reakcije. Čim pre se rešite pasirane hrane i bebi sokića! Kuvajte im samo ono što hoće da jedu. Naviknite ih na variva i čorbice (kašika je iz raja izašla!). Ustanovite naviku da ujutro, pre doručka (tj. pre nego odu u vrtić) pojedu kašičicu – dve meda. Nabavite različite vrste, neka sami biraju koji će jesti kog dana. Obavezno uvrstite med s matičnim mlečom, kao i one s propolisom, pergom, ... Matični mleč izuzetno oporavlja imunitet dece i otvara apetit. Vodite ih sa sobom da im, po njihovom izboru, nabavite „specijalnu“ kašičicu za med, šolju za mleko, činijicu za voće, ... Trudite se da njihovom ishranom ne dominira sladak ukus. Slatikiš ne treba da bude obaveza. Nabavite im visoku stolicu tako da i oni mogu da sede za stolom s ostatkom porodice kako biste svi ručali zajedno. Na to su naročito ponosni! Okupljanje porodice oko zajedničke trpeze stvara neraskidive veze (pogledajte Italijane – imaju najveće šerpe za kuvanje sosa za špagete!) Ako ste u mogućnosti, zovite rodbinu i goste na ručak – klinci uživaju u tome!
Znam ja da ima dece kojima „ništa ne fali“, ali neće nikako da jedu, bez obzira na sav roditeljski trud.  Za utehu je jedino da je to faza koja ne traje beskonačno dugo.

Kad već malo poodrastu, insistarajte na tome da se pravilno i zdravo hrane. Šta znači „pravilno i zdravo“, moraćete sami da definišete. Neki roditelji su radikalni vegani, neki vegetarijanci, neki LCHF, neki ne obrađuju termički, nekima vera određuje jelovnik, neki nemaju pojima o čemu ja to govorim ... 
Svaki od ovih pravaca u ishrani podrazumeva da neke namirnice ne koristimo! Jedino što je svima zajedničko su hladnoceđena ulja, orašasti plodovi i zeleno povrće.
Čini mi se da je to bila tema o kojoj sam se ponajviše edukovala, čitajući more knjiga, članaka, a još više internet literature. Ono što vam mogu preporučiti je blog Vitki gurman. Čitajte starije članke, pre no što je postao pokretna reklama! 
Jasno mi je bilo da ne mogu da ispoštujem sve što bih želela – negde sam morala podvući crtu.
Ukratko, rešila sam da „moj pojam zdrave ishrane“ odredim sledećim:
- nabavka svežih namirnica s pijace svake subote, u toku sedmice po marketima
- nabavka domaći gajenih proizvoda kad god je to moguće (ne opterećivati se previše time)
- kuvana jela za ručak svaki dan, raznovrsni obroci, salate obavezne
- doručak je obavezan
- obrok u školi je obavezan (kifle s namazom, prilogom i salatom) ponete od kuće
- na trpezarijskom stolu puna činija voća
- pravljenje domaćih slatkiša, pita, testa, hleba kad god je to moguće
- kupovanje industrijskih proizvoda svedeno na najmanji moguću meru
- čitanje deklaracija je obavezno
- pravljenje domaće zimnice, što više i raznovrsnije, to bolje


Da li je nezdrava hrana proterana iz naše kuće? Ne, nikako! Da mi živimo negde „na vr’ čuke“, da oko nas nema ljudi, ali da nam nekim čudom dostavljaju hranu iz marketa, nikada ni koka-kolu, ni čips ne bismo naručili. Međutim, kako se krećemo među svetom, deca idu na rođendane itd. nisam želela da mi deca ostanu nečeg željna. Kada se želja zapati u čoveku, a ne ostvari, ona onda raste vremenom i dobija nekakvu veliku vrednost, shodno tome koliko pričamo protiv nje. Kad-tad se to otme kontroli i onda, već odrasli ljudi, utapaju žali svoga „nesrećnog“ detinjstva upravo u stvarima koje su im branjene.
Ima i ona jako lepa priča kada roditelji zaista "žive" svoj način života bez napr. industrijske hrane, decu tako vaspitavaju i ona to prihvataju najnormalnije, bez trzavica i trauma. Takva deca ni ne osećaju želju da jedu nešto na šta nisu navikla. Moja porodica nije iz te priče, to moram priznati, ali ovakve izuzetke pozdravljam najtoplije.
Ovako sam ja kazala deci kada su imali oko 3 godine, držeći u ruci flašu koka-kole: „Slušajte klinci, ova ovde stvar je koka-kola! Prodaje se u prodavnicama gde se prodaje hrane. To nije hrana, to je nešto veštački smućkano što možete da popijete malo i ponekad, pa da vam ne bude ništa. Ko to stalno pije sigurno će se razboleti i umreti od toga. Najbolje bi bilo kada to nikad ne biste ni pili. U prodavnicama ima i drugih stvari koje zovu hrana, ali one to nisu. Ja sam vam donela ovo da probate kakvog je ukusa. I to i fantu i pepsi ću skraćeno zvati otrovčić, a vi mi recite kad vam je baš došlo da se trujete, pa da vam kupim“. Godinama posle toga je bio mir u vezi gaziranih pića. Onda je, krajem osnovne škole, to malo eskaliralo u smislu, popićemo 2 čaše nedeljom ili kada pravim picu. Sada već duže vreme, od kada sam ih edukovala o konzervansima i ostalim E brojevima, upotreba koka-kole upada pod statističku grešku.
Ono što sigurno znam je da što više s decom komunicirate, više ih uključijete u poslove vezane za hranu, oni će biti zainteresovaniji i da je jedu, biće zadovoljni što vide rezultate i „svojih ruku delo“. Obavezno ih pohvalite pred rodbinom i gostima, to im je dodatni vetar u leđa. Deca već u uzrastu od 5-6 godina mogu ponešto da pomognu: donesu luk iz gajbice, izvuku tiganj iz donje fioke, ... Ona starija su već jako ozbiljna pomoć, dok im je to interesantno. U mom slučaju to je bilo do njihovih 10-11 godina. Mogla sam potpuno da se oslonim na njih da će oprati povrće, naseckati pečurke, oguliti krompir. Još uvek se s nostalgijom sećam tog vremena.
Posebna priča je spremanje slavske trpeze. Kad napravim kompletan plan, sledi dogovor oko  rasporeda aktivnosti i uparivanja sa raspoloživim ljudstvom. Svaki član porodice ima neki deo obaveza, pogotovo blizanci koji jako vole da se pokazuju i ugoste svoje društvo.

Prethodne teme:


Lista narednih tema:

5. Zdravlje
6. Odrastanje / socijalizacija
7. Slobodne aktivnosti / obrazovanje
8. Lični primer / zaključak

Коментари

  1. Mene zaista odusevljava tvoja porodica! :)
    Potpuno se slazem sa tvojim stavom o ishrani jer i mi nesto slicno upraznjavamo kod kuce. Moj suprug je pobornik zdrave ishrane, ja se licno nikada nisam zdravo hranila. Moja mama je imala ogroman problem sa mnom jer ja nisam apsolutno nista htela da jedem, morala je da me stipa kao bebu od 3 meseca da otvorim usta. A s obzirom da je farmaceut, znala je koje sve komplikacije po zdravlje mogu da nastanu ako dete ne jede u tom uzrastu pa me je hranila na silu. :P Jela sam po 200g cokolade dnevno kao mala jer sam zaista osecala potrebu za njom (bila sam pod velikim stresom u skoli zbog maltretiranja ostale dece svaki dan pa valjda zbog toga, ne znam), teca i tetka me zadojili Koka-kolom od moje druge godine, ali to se nije kod mene u kuci cesto pilo. Otkako sam ostala trudna, ozbiljno sam poradila na svojoj ishrani, i sada se trudim da svom detetu pruzim koliko-toliko zdravo okruzenje. Redovno kuvam jela, supicu imamo vikendom, industrijske proizvode ne jedemo uopste, niti ih imamo u kuci, gazirane sokove ne pijemo (ja kupim sebi kad je neki praznik :D ). Snabdevam se isto kao i ti subotom na pijaci za celu nedelju dana. Ne opterecujem se time da li je nesto prskano ili ne jer danas organsku hranu mozes da imas samo ako je sam gajis, ostalima ne verujem toliko. Povremeno umesim nesto, i to je to. Naravno, kad se ode negde, tu je i smoki i cips i cokolada, pa dete proba to, ali barem prve tri godine njenog zivota, ne zelim da to bude prisutno u kuci. Koliko ce ona usvojiti od svega ovoga u buducnosti, ne znam, ali trudicemo se i da proba (jer sto kazes, ne valja ostati zeljan), ali i da uvek ima domace, pa sta pobedi.

    ОдговориИзбриши
  2. Draga moja, tačno sam na tebe mislila kad sam o ovome pisala zbog nekog tvog davnog komentara negde (nemam više pojma gde ...)
    Ljudi moraju biti svesni da je ishrana od presudne važnosti za zdrav život. Šta mi možemo za decu učiniti ? Dati im i srce i dušu da ih naučimo pravim vednostima na najpromišljeniji mogući način ne bi li im se to najbolje primilo. Moj "uzorak dece" je dosta velik, a dovoljno različit među sobom, da mogu da izvučem neke valjane zaključke - ono što ih učimo ceo život, nešto u šta i sami verujemo, ostaje u njima kao neko uverenje. Ako u nekom trenutku života i skrenu s toga puta, uvek će imati, duboko u sebi, modlu koje će moći da se sete i kojoj da se vrate!
    Hvala ti puno što ovako pomno pratiš ove tekstove i svojim komentarima doprinosiš da ovo nije mrtvo slovo, već živa reč koja jedino tako može da dopre do srca čitalaca. Pozdrav :)

    ОдговориИзбриши
  3. Meni se sve ovo baš dopada. Mogla bi nastati jedna lepa knjiga od ovih tekstova. Drži pažnju, ja stalno čitam iako nisam roditelj al upijam kao sunđer , trebaće mi. Dosta sličnosti ima sa mojom mamom a opet način razmišljanja je sličan mom. Kada bi me neko pitao sve bih mu isto rekla samo ne bih imala taj talenat da tako lepo napišem. Ovo stvarno nije laskanje, sama činjenica da mi drži pažnju tekst iako nisam roditelj znači samo jedno , da su tekstovi odlični a osoba koja ih piše odiše takvom toplinom i prirodnošću da mogu samo poželeti da budem majka poput nje. Hvala na lepim tekstovima.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Izmamila si mi suzicu ovim svojim komentarom. Kad neko ko nije roditelj s takvom pažnjom čita ovakve tekstove, onda je to stvarno baš veliki kompliment za mene.
      Evo ima već 6-7 dana kako je prvi tekst izašao i ja ne mogu da se načudim koliko imaju više pregleda nego preporuke knjiga! Očigledno "narodu" ovo više prija (doduše i knjige koje ja preporučujem nisu baš za razonodu širokih narodnih masa).

      Ti ćeš biti genijalna majka, potpisujem! Znaš, primetila sam da su deca strašno osetljiva na stereotipe. Čim im neka priča zamiriše na stereotip, oni se odmah smore (zatvore se u sebe i prestanu da slušaju). Čim si zanimljiv i nepredvidiv, odmah je tu veselje! A, bogme, ti dosadna ni slučajno nisi, ima u tebi snage, pameti i srca junačkoga ...

      Избриши
    2. Hvala na divnim rečima, svaka reč direkt u srce, a ovaj komentar me raspilavio, ono kad ti se oči napune suza i osmeh razvuče od sreće , e ovo nema cenu. Hvala još jednom : )

      Избриши
    3. Znam ja da ti u životu uvek dolaze oni ljudi koji su ti u tom momentu bliski, s kojima si na istim talasima, a da oni drugi samo prolaze pored tebe ne ostavljajući traga. Bez obzira na sve, meni je uvek ushićenje kada takvog čoveka prepoznam. Isto koliko se ti možeš meni zahvaliti mogu i ja tebi :)

      Избриши
  4. Odlični tekstovi i slažem se sa komentarom da bi ih opušteno mogla složiti u jednu knjigu, neku vrstu priručnika, ili možda feljton, ovo je sjajno!:)))))
    Ja ću ponovo o sopstvenom detinjem iskustvu, pošto za nalaženje s druge strane nikada nisam bila zainteresovana, ali nadam se da mi se ne zamera što "padobranišem" ovde. Najpre da primetim opet, divan si roditelj i blago tvojima, šta drugo reći!:))))
    Mislim da se slobodno može uvesti i pojam "gastrovaspitanje", jer se dobre navike u ishrani usvajaju od malih nogu, od kuće, rekla bih, baš kao i s tim povezane predrasude, zablude....jedna od stvari koje me najviše iritiraju je ono "punačko, rumeno dete je zdravo, mršavo je neuhranjeno i bolesno". Zabluda, često opasna. Ne postoji "zdravo debelo", to najpre moramo da shvatimo! Gojaznost je ozbiljan problem i možda deluje paradoksalno kada to kaže anoreksičar, druga krajnost, ali svaki poremećaj u ishrani potiče od nekih nenormalnih primera koje su nam nametnuli veoma rano, zar ne? Oduvek me izluđivao običaj našeg naroda da "kljuka" druge, ne samo decu, da trpa u tanjir što više hrane "da se ne baci", da sklonost ka prežderavanju tumači kao znak "normalnosti"....žao mi je kad vidim malo dete sa velikim stomakom, salom oko struka,a viđam ih sve više i razlog nije genetika.:(
    Ja sam oduvek bila mršavica, bukvalno od rođenja moja težina je bila ispod proseka, ali nisam bila bolesna. Primera radi, u drugom osnovne sam imala 19 kg, a jela normalno, kao i kasnije, pa ipak je uvek tu bilo komentara tipa "suva motka, metiljava, anemična", a ja nikad ni malokrvna, ni slaba, nikad se onesvestila nisam, čak i danas, sa petnaestak kilograma ispod idealne težine, nemam tegobe i mogu "konju rep da iščupam". Ima tu i genetike, naravno, nisam sklona gojenju, druge stvari su me odvele u poremežaj u ishrani, no, to je različita tema....

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Gastrovaspitanje je odlican termin! Svidja mi se! :D

      Избриши
    2. Draga moja, kakvo te padobranisanje spopalo! Pa ja sam tebe čekala da nam se vratiš pa da počnem s objavama ovih tekstova!
      Već sam više puta napomenula i zahvalila se svima koji komentrišu, a posebno onima koji svoje lično iskustvo iznose. Tada ovo postaje živa reč, tada se situacije osvetljavaju iz različitih uglova.
      Da, totalno si u pravu da je problem gojaznosti kod dece nešto što rapidno eskalira. Prvo i osnovno je da roditelji to shvate i da nekim promišljenim akcija to preduprede kod svoje dece. Drugo, društvo (mislim država) mora da ima neke konkretne akcije na tu temu. Interesantno je sagledati situaciju: to sigurno nisu neka abnormalna ulaganje (na šta sve baciše milione evara, ovo je kap u moru). Prošlosti mogu da se prisete - u doba moga detinjstava su osnovne škole imale kuhinje, a pored škola nisu bile pekare. Budućnost mogu da vide, tako što bace pogled preko Atlantika i vide kako izgledaju deca u "obećanoj zemlji". Što se tiče države, sve ostalo je sabiranje na nivou piljarskog računa, nešto para i PUNO ANGAŽOVANJA I ENTUZIJAZMA!
      Kako nemam uopšte dilema po pitanju šta mi je bitno u životu (deca) prevrnuću i nebo i zemlju da im pružim maksimum stvari za koje mislim da će im biti na korist. Ako se ovde ograničimo samo na ishranu, to bi izgledalo ovako - škola nema kuhinju, čak nema ni neke prodavnice u blizini, OK, ja ću vam spremati užinu svaki dan, svakome od vas trojice, ...
      Hoću da kažem da u uređenim društvima (Švedska, Norveška, ...) takve stvari su nezmislive da nisu rešene. S druge strane, živim u Srbiji, svesno sam odabrala da odavde ne odem, ali mi to neće biti opravdanje da ih ostavim da se snalaze sami ili da gladuju u školi.
      Izvini, možda sam se malo rasplinula, ali sam bar ostala na temi ishrane ... :)

      Избриши
    3. Pravo veliš Zvezdana, Isidora je stvarno vrlo zvučnu kovanicu napravila! :)

      Избриши
    4. Potpuno delim stav, potrebno je samo malo volje, entuzijazma i - dobra ideja!
      Moja drugarica sa fakulteta je, još smo studirale, provela leto kod brata u Kaliforniji i kada se vratila, počela je da nosi hranu od kuće na pauze između predavanja (Beograđanka je, pa nije koristila studentsku menzu kao mi "došljaci"). Zašto? Kaže, otkad je videla kako TAMO održavaju pekare i restorane, a kakva je "higijena" kod nas, zgadilo joj se i da uđe u pekaru, pogotovo one "fensi" u strogom centru, da sad ne imenujem.
      Da nije bilo menze, možda bih i ja jela po pekarama i nabacila tonu kao mnogi koji odu da studiraju. A zamislimo tek kako je to sa decom, koju je još lakše navući na peciva i slatkiše sumnjivog kvaliteta. Po principu - što jeftinije.

      Избриши
  5. Uglavnom, nikad nisam izvoljevala sa hranom i mojima je u tom smislu bilo relativno lako. Imam rodbinu na selu, domaće namirnice su uvek bile tu, voće, povrće, sir, kajmak, hranili smo se zdravo. Druga stvar, odrastala sam devedesetih, nemaština, mnogo toga nismo imali, pa nije bilo ni potrebe da me "odučavaju" od brze hrane, gaziranih pića i ostalog, jer takve stvari sam eventualno mogla da probam jednom u dve godine, na nekom rođendanu, a ni tada mi se nisu sviđale. Naučila sam šta znači "ne može" i "nema", iako deca generalno, moj je utisak, najviše vole "zabranjeno", poput slatkiša, suhomesnatog, i sl. U tom smislu, nekakve zabrane ili uskraćivanja nemaju mnogo efekta, izgustiraće već i sami.
    Recimo, brat i ja smo se kao klinci "rasturali" od eurokrema. Znači, jeli smo ga KAŠIKOM, onom jelovnom, direktno iz kantice! Pa onda čajna kobasica, pečenica, kačkavalj i sve to suhomesnato, sad me blam da se prisetim, ali budući da smo te stvari jeli samo nekoliko puta u godini - kao predjelo o slavljima, tada smo bili "k'o gladna godina", baš zato što smo, eto, bili željni takve hrane. I to prođe, npr. danas mi na pamet ne bi palo da jedem krem, a već devet godina sam vegetarijanac.:) Isto količinski,sada me čudi da nisam imala 100 kg, jer sam jela "kao kamiondžija".
    Zanimljivo, dok sam tamanila sve ovo nezdravo, salati me nisu mogli privoleti sve do osamnaeste, nisam jela čak ni paradajz, ništa. Onda počnem sama, i eto. S druge strane, meso nikada nisam volela ni kao mala, sem spomenute čajne i pljeskavica, na svinjetinu i jagnjetinu mi je uvek pripadalo zlo, kobasice sam mrzela, slaninu takođe....zato mi, u odraslom dobu, nije teško palo da sve to eliminišem.
    Kao baš mala sam, što, naravno, sama ne pamtim, ali su mi pričali, najviše volela "Lino", bio je "Čokolino", "Medolino" i to smo baš dosta kupovali. Među prvim sećanjima mi je rendana banana sa čokoladom, to sam baš obožavala.:) Mama oduvek kuva i mesi razne slane i slatke specijalitete, tako da je "domaća" hrana bila pod obavezno. Pamtim i školsku kuhinju kao sjajnu stvar, ne znam postoji li danas nešto takvo, bilo bi šteta da su ukinute. Do četvrtog razreda osnovne, ceo razred se hranio tamo, da bi nas posle prepustili pecivima i grickalicama iz radnje preko puta. Na rođendanima su bile razne mini-pice, sokići, parče torte i eventualno neke grickalice. Uglavnom skromno. Tačno se znalo kada se šta jede, slatkiše npr. i spomenuta mesa samo o posebnim prilikama, tako da je umerenost u izboru bilo lako prihvatiti kao normalnu....
    Još neka pravila smo rano uveli, npr. ono o obaveznom doručku - čega se i danas pridržavam bez izgovora; onda, da barem ručamo svi zajedno, što je običaj do koga mi je i dalje veoma stalo, posebno jer još živim sa mojima u stanu; da nema obroka posle 20 - izuzetno 21 h, nema noćnog "grickanja"....dobro, ovo ne važi za mog brata, on je uvek imao drugačiji ritam i navike, mnogo mu se i popuštalo. Želim reći da roditelji, pored ostalog, imaju odgovornost i da deci ličnim primerom pokažu kako se i šta jede.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Nema ovde šta da se komenrariše, sve je jasno, toga se vremena savršeno sećam!
      Nego, podsetila si me na izreku "Ko zna zašto je to dobro!" - te je i to vreme nemaštine bilo dobro što nas je sačuvalo od kvazi hrane, hteli mi to ili ne.
      PS.
      Nadam se da nije niko pomislio da na devedesete gledam s nostalgijom!

      Избриши
    2. Baš tako, ja se ježim na "vesele devedesete", koje su obeležile moje detinjstvo (u dvehiljeditim sam postala tinejdžer, pa su one na drugi način uticale) mahom negativno, ali ono što je bilo sreća u nesreći, svakako je sposobnost PREŽIVLJAVANJA i ta skromnost, jednostavnost, improvizacija u kojoj su se odrasli morali oprobati, kako bi nas klince što bezbolnije proveli kroz strahote. Bili smo bliži, oči su nam bile otvorene, um takođe. Što nismo imali, smišljali smo. Jedni su se "snašli" profitirajući od ratova i nestašica, ali meni je draže ovo drugo snalaženje, da naučiš ni iz čega stvoriti nešto. Sada nas obmanjuju da imamo sve, tu je razlika, pa se malo ko trudi

      Избриши
  6. Jesi li ti čitala Kišona, Kod kuće je najgore? Ima tu jedna priča kada punac pokušava malog nagovoriti da pred spavanje popije šolju toplog mlijeka s kakaom. Takvo je otprilike moje iskustvo sa srednjim djetetom. Ali, mama kaže da sam bila ista takva, ništa nisam jela, to mi je bilo gubljenje vremena, a njene glavne rečenice su baš kao i moje iz tog perioda: Neću kući, neću spavati i nisam gladna. I da, zaista je najotpornija i ima više energije od nas četvoro zajedno. 😂😂😂 Eh, što više nisam takva kad je ishrana u pitanju. Trudnoće su me najviše poremetile. Inače, većinu ovih stvari i sama praktikujem, osim čitanja deklaracija i spremanja zimnice. Tu se još grebem o mamu. A inače ne volim vrijeme provoditi u kuhinji, mada otkad njih imam stalno spremam svježe i kuhano. I definitivno je lakše uvesti zdrave navike kad ih je više, slađe im je jesti u društvu, a pratim stariju kako je umjerena recimo sa slatkim, čak izbjegava bijeli hljeb, insistira sama na zdravoj hrani. Odoh im davati doručak, ne stižem ti napisati ni djelić onog što želim i na šta me sve podstaknu tvoji tekstovi.

    ОдговориИзбриши
  7. Mnogo ti je slatka porodica! Tu, kod vas, energija kovitla, stalno se nešto dešava, pa nema šanse da se neko učauri, ubedači, da mu je dosadno, da mu depresivne epizode padnu na pamet! Je ne znam šta bi više čovek mogao poželeti!
    A što se tiče kuvanja, delim tvoju "neljubav". Skoro me je neko od moje dece pomenuo, u kontekstu neke priče, kako ja jako volim da kuvam!? Ja kažem, iskreno iznenađena: "Odakle ti da kažeš tako nešto?!! "A on još više iznenađen nego ja veli: "Kako ne voliš, pa ti stalno nešto kuvaš? Pa i naši drugovi znaju da ovde uvek nešto miriše!" Na to sam mu samo rekla da ću mu dostaviti čitav spisak šta jo to zaista ne volim da radim, ali pošto volim sve njih, a ne volim da zvocam, oni to nisu ni primetili. Ali barem nek se zna, da ne misle da meni čitav život prave uslugu tako što pojedu sve što spremim! Šalim se, nema veće sreća od te, mada ja zaista ne volim dav kuvam!

    ОдговориИзбриши

Постави коментар