Promišljeno roditeljstvo 7

Slobodne aktivnosti / obrazovanje

 
Kao što ste već ranije mogli zaključiti smatram da je učenje prirodna čovekova potreba, potreba s kojom se svako dete rađa i koju treba istinski negovati. Pod mestom za učenje ne podrazumevam samo one klasične institucije kao što su vrtići, škole i slično, već i svakodnevno detetovo životno okruženje. Treba obezbediti detetu stimulativnu sredinu, fino i nenametljivo i ne praviti nikakvu posebnu famu oko toga. 

Početak učenja:

Deca se uče igrajući. Ako poštujete njihove igre, ako ih ne remetite i ne prekidate u njihovim spoznajama velika je verovatnoća  da će kasnije shvatiti da je i učenje igra i da će nastaviti da žive život sa spoznajom o lepoti saznavanja, o dragocenosti življenja u sadašnjem trenutku. To je jedno od najznačajnih stvari koje ste mogli učiniti za svoje dete, a, ustvari, podrazumeva da ne činite ništa!
Dečji um akumulira informacije, znanja i utiske tako da nije čudno da dete ponovi neki razgovor koji je usput čulo ili da pevuši neku pesmu s reklame i sl.
Da li postoji donja granica kada detetu treba pokazivati slova, brojeve ili slično? Ne znam. Verujem da to zavisi od deteta. Bila sam svedok da je jedna mama, pokušavajući da pokaže okolini kako je njena jednogodišnja ćerkica „mnogo pametna“, tražila od deteta da prstom pokaže u nekoj bojanki slovo „A“. Majčina frustracija je bila primetna kada je beba „odbijala“ da je posluša.
Ne znam u kom uzrastu sam ja počela pričati i pokazivati deci neke takve pojmove. Mislim da je to bilo između druge i treće godine. Ja sam probala, oni su pozitivno odreagovali. Boje, životinje i slično su naučili odmah. Ubrzo su znali i poneka slova, brojeve. Nešto kasnije je došao na red i osnovni račun, vraćanje kusura i sl ... Probala sam i čitanje, nije išlo. Probala sam i malo složeniji račun, išlo je k’o podmazano. Kasnije sam opet probala čitanje, opet nije išlo. Uglavnom, dvojica su naučila čitanje neposredno pred prvi razred, a jedan tek u školi. To pile moje nije znalo čitati pre škole, ali je tablicu množenja znao besprekorno!
Poenta ove priče je da ne podležemo utiscima okoline „kad je vreme za nešto“. Probajte nežno i nenametljivo i videćete sami. Samo bez prisile i frustracija! Takođe, stanovište da dete ne treba ništa da zna pre škole mi se čini zaista surovo prema detetu. To je stav roditelja čija je omiljena rečenica „Bolje da se igra dok može, ceo život će posle morati da uči.“ Čini mi se da oni nisu shvatili onaj osnovni princip da je učenje igra, nešto uistinu pozitivno. Na drugu stranu, kada takvo dete krene u prvi razred, neminovno je da će shvatiti da drugi već znaju ono što ono prvi put čuje. Jednostavno, moraće mnogo više da se trudi nego ostala deca. To, kod poneke dece, može da izazove zatvaranje i odbijanje škole i učenja. Jednostavno će odustati od svega jer će mu se činiti da nije doraslo izazovu.


Čitanje:

Sjajna je navika da mališanima čitamo! Treba im čitati kad god oni izraze želju za slušanjem. Čak i deca koja slabo jedu mogu da se poprave ako im neko čita ili priča priče dok oni jedu. Naročito je korisno da čitamo deci pred spavanje! Nisam čula da neko dete to ne voli. Jedino treba paziti da ih ne preplaši neka surova scene iz bajke, pa da posle imaju noćne more. Ako nemate vremena za neko dugačko štivo, ponudite deci neke kraće priče. U svakom slučaju treba da sami izaberu šta će slušati.
Mislim da je naročito značajno okružiti decu slikovnicama i knjigicama primerenim njihovom uzrastu (atlasi životinja, bojanke, albumi za sličice...) Podrazumeva se da u kući treba da bude knjiga, da roditelji čitaju. Ako ste pristalica odlazaka u biblioteku, povedite i svoje mališane kad dođe vreme. Puno će im značiti da i oni dobiju svoju člansku kartu! Ja sam nepopravljivi ljubitelj Sajma knjiga u Beogradu. Dok su mi klinci bili baš mali, gledali su kataloge i pravili mi spisak šta da im donesem. Uživali su u tome. Kad su malo poodrasli, išli smo i par puta zajedno. Sada idu sami, a meni je srce puno. Epska fantastika pršti na sve strane!

Albumi za sličice:

Današnje potrošačko društvo je od svakog crtanog filma ili sportskog događaja napavilo sličice. Sem osnovnog albuma sad su tu i dodatni sadržaji u vidu žvaka, čokolada, sokova, kroasana, blokčića ... Sve to treba kupovati, sakupljati, isecati i kombinovati. Odvratno! To u meni izaziva osećaj da sam marioneta-ovčica. Da li ja kažem da deca ne treba da sakupljaju sličice? Ne, nikako! Baš naprotiv – treba, ali umereno i s razumevanjem! To je odlična tema da kroz nju deci proturite priču kako se preteruje sa štampanjem tolikih albuma, kako je mnogo bolje da se taj novac uloži u neku knjigu i slično. Nemojte nikada deci nešto zabranjivati – ostaće željna toga! Ista priča kao s koka-kolom, hranom iz Meka, ... (vidi Ishrana)
Ponudite detetu (deci) da, po sopstvenom izboru, sakupljaju samo jedan album. Dogovorite se s njima da će album poslužiti i da nauče da broje. Biće obavezni da sami pronalaze numerisana mesta i lepe sličice. Duplikati su posebna priča. Njihova svrha je da dete nauči šta je vrednost, da nauči da trguje i da ustanovi svoje mesto u društvenoj hijerarhiji vršnjaka. Čak i ako imate sredstava i sami volite sličice, nemojte deci kupovati baš svaki album.

Sport i druge slobodne aktivnosti:

Kad malo poodraste dete će, možda, poželeti da se upiše na neki sport, balet, strani jezik... Ako ste ikako u mogućnosti, izađite mu u susret. Nemojte praviti dramu ako ono ubrzo odustane od toga. Ako možete upišite ga na nešto drugo, a ako ne možete objasnite mu zašto ne!
Druga krajnjost (kojoj sam bila svedok) su roditelji koji su detetu isplanirali svaki slobodam trenutak, po sisitemu „besposlene ruke su radionica đavola“. Tako dete ide na: engleski, gitaru, folklor i karate! To je dva do tri časa svakog dana! Tužno mi je bilo kako taj mali nikad nije mogao na basket s društvom iz kraja, biciklističke trke po keju, odlazak popodne u Knez na sladoled ...
Deci treba ostaviti dovoljno slobode da mogu da žive, da dišu punim plućima.
I vreme onog socijalizma koga smo tako slatko pogazili i pregazili žureći u susret boljem životu i prosperitetu, svaki osnovac je mogao da trenira šta je hteo, potpuno besplatno. Treninzi su bili u okviru škole, rekreativni ako ste tako želeli, a mogli su biti i vrlo ozbiljni ako ste bili istinski talenat. U današnje vreme taj biznis izgleda tako da rekreacija više ne postoji: sem mesečne članarine, svako malo treba nešto platiti, već zavisno od sporta: nove dresove, igranje u balonu, štitnike za zube, rukavice, priručnike, kacige, ... (vidite i sami da su kod moje dece to bili neki borilački sportovi i fudbal) U celoj priči mi smeta što roditelji nemaju nikakvu mogućnost izbora: i za najmanju decu važi da se polaganje za pojas radi isključivo na Zlatiboru, da fudbaleri od 10 godina treba da idu u Grčku na letnje pripreme i sl. Sve da novac i nije nikakav problem, nikada ne bih ostavila dete nekom treneru koga ne poznajem dovoljno, a za koga sam sigurna da nema nikakvog iskustva s decom, sem tog sporta. Čisto da znate, nikakve dozvole za bavljenje decom svi ti koji nešto decu treniraju na treba da imaju. To je, možda ok, dok se decom bave isključivo trenirajući ih, sat vremena dnevno. To nipošto nije ok kada su za malu decu odgovorni 24h na dan, bez ikakvog iskustva, kvalifikacija ili stručnih provera.
Postoji i jedan uvreženi stav među roditeljima da decu, pogotovo mušku, treba dati na neki sport koji ima svakodnevne treninge (fudbal ili košarku) kako bi dete sklonili s ulice i smanjili mogućnost da dođu u dodir s alkoholom, duvanom i drogom, kriminalom. Šta da kažem na to? Generalno gledano, bavljenje sportom jeste jedna zdrava navika. Ko se kao tinejdžer bavio nekim sportom sigurno ima više šanse da i kasnije u životu zadrži zdrave navike ishrane i rekreacije. Međutim, ono što ne mogu a da ne primetim je, često nesvesna, želja roditelja da vaspitanje sopstvene dece prepuste nekom drugom, a samim tim i odgovornost u vezi rezultata vaspitanja. To se najbolje da primetiti ako kod deteta dođe do neke povrede i ono, posle par godina, nije više u situaciji da trenira. Tada je moguće da dete, izgubivši mogućnost bavljenja sportom, izgubi i sopstveni identitet, a roditelji koji su već ranije, nesvesno, pitanje sopstvene odgovornosti stavili ad acta sada moraju da se prihvate vaspitanja u jednom više nego delikatnom momentu za dete.

Prethodne teme:


Lista narednih tema: 

8. Primer promišljenog roditeljstva / zaključak

Коментари

  1. Sta da kazem osim da si sve u pravu, barem sa moje tacke gledista. :D Ja se ponekad pomalo brinem da ne preterujemo u nekim stvarima sa nasom devojcicom. Ona je sa 22 meseca znala skoro pola azbuke a sada sa 2 godine zna i pola abecede, zna da broji do 20, i obozava knjige. Vidi nas da citamo pa i ako nema slika u nasim knjigama, to je ne obeshrabruje da ih malo prelista. Stvar je u tome sto nju niko namerno nije ucio slovima i brojevima. Od bake je dobila drvenu azbuku za Bozic, i od tada se igra sa njom i za dva meseca je ukapirala sva slova na tabli, a ovako kad vidi u knjizi, prepozna skoro pola slova. Voli da gleda crtane filmove u kojima se peva o slovima i brojevima, bojama i oblicima (zna vec i sta je trapez i oval... a da ne pricam o drugim "osnovnim" oblicima), sama ih trazi, ne interesuju je ovi klasicni koji se daju na TV-u koji imaju neku pricu i likove. Ali ovi crtaci (brojke, slova...) su mahom na engleskom pa je tako, opet sama, slusajuci, zapravo sve to naucila najpre na engleskom! Pa sam se pobojala da nece ukapirati kako se sta kaze na srpskom. Ali, evo sada zna sve to na oba jezika i sto je najbolje uopste nije zbunjena. Stvar je u tome sto ona sve ovo zeli sama, niko nju nije terao da mora da uci slova i brojeve i ostalo. Mi smo je samo pustili da radi ono sto je interesuje. I ponekad se pitam, sta ako joj sve to dosadi do polaska u skolu? Tamo ce vec znati sve to, mozda joj bude dosadno, mozda se istakne pa tako podstakne mrznju i zavist druge dece (sto se meni desilo jer sam naucila i cirilicu i latinicu tecno da citam sa 4 god), i da li ce biti dovoljno jaka da se izbori sa time kao sto sam ja? I samo se nadam da nece do toga doci. Naravno, kada jos malo poraste, ako bude zelela na neki sport ili ples, sto da ne? Sama sam isla na klavir, hor i engleski, i jesam imala manje slobodnog vremena, ali sam tako upoznala mnogo vise ljudi, i super sam se provodila na tim casovima (daleko bolje nego u skoli!). Ali, videcemo sta nosi buducnost. U ovom trenutku, tvoji tekstovi mnogo pomazu jer nam pokazuju sta nas sve ocekuje i kako postupati u raznim situacijama, a i zaista pruzaju primer promisljenog vaspitanja i roditeljstva. :) Hvala ti na tome!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Tvoja iskustva su jako dragocena baš zbog toga što ti upravo i imaš dete tog uzrasta i možeš trenutno nešto da primeniš ili primetiš da kod tvoje kćeri to nije slučaj!
      A sad malo o tvom tekstu:
      "Stvar je u tome sto ona sve ovo zeli sama, niko nju nije terao da mora da uci slova i brojeve i ostalo. Mi smo je samo pustili da radi ono sto je interesuje."
      To je upravo ono o čemu pričam sve vreme, to je prava stvar! Kad vidiš da se dete zanima samo, pustiš i pratiš! Kad te dete nešto pita, zatraži ili sl. posvetiš mu se maksimalno! Ima dece koja su se rodila sa "dosta tog potencijala" da mogu bez nekog eksplicitnog truda da savladaju sve sama! Kada kažem "sve" mislim upravo na ono što su roditelji sposobni da sagledaju: slova, pojmove, brojeve, ... To nikako ne znači da ona deca koja ne ispoljavaju te sposobnostu nisu sama savladala ono što se na prvi pogled ne vidi - imaju oni neke izmaštane svetove koju im pomažu da postave neke relacije jako bitne za kasniji emotivan život.
      Da naglasim još jednom što se tiče učenja u najranijem uzrastu: pustiš i promatraš da li treba ili ne treba reagovati. Naravno da se stimulativna sredina podrazumeva ( kupovanje azbuke, poštanje edukativnih emisija, razvijanje svesti kod deteta da i njegovi najvoljeniji tj. roditelji čitaju, ...) Bitno je da roditelji shvate da se dete "samo od sebe" nikad ne može predozirati spoznajama. Kuršlus može da nastane jedino ako roditelji nešto forsiraju i pametuju!

      Ne može da mi stane sve u jedan komentar, ide sledeći!

      Избриши
    2. A i ova sledeća rečenica mi je, po ko zna koji put, pokazala koliko je ova tema široka, odnosno koliko sam stvari propustila da napomenem:
      "I ponekad se pitam, sta ako joj sve to dosadi do polaska u skolu? Tamo ce vec znati sve to, mozda joj bude dosadno, "

      Nemoj ovo shvatiti lično, biću dosta direktna. Ovo jedan od najvećih stereotipa koje sam ja čula, a vezeni su decu predškolskog uzrasta!
      Evo jednog malog skeča da to bolje ilustruje:
      Dete, 4-5 godina, bistro radoznalo, upija ko sunđer, niko ne zna kad je tačno slova naučilo!
      Majka: Šta ono već sve zna! Joj, da ovo sve nije previše za njega?
      Baba: Možda imaš pravo. Što uči sad umesto da se igra? Učiće posle tolike godine, ima da mu se ogadi učenje ...
      Tetka: Šta će u školi da radi? Biće mu dosadno tamo!
      Tetka (obraća se detetu u šali): Je li, da ne preteruješ malo. Već sve znaš. Biće ti dosadno u školi.
      Roditelji razgovaraju (dete čuje, deca uvek sve čuju!): Stvarno se brinem da mu ne bude dosadno u školi. Sad već zna celo gradivo prvog razreda, a sigurno i nešto više ...
      Usputni razgovor između majke i komšinice: Razmišljam da ga dam ranije u školu, ionako već sve zna. Plašim se da će mu posle biti dosadano u školi!
      Ono što se detetu nesvesno urezuje (isto nesvesno kao što su mu se i slova urezala) je da puno zna i da će mu u školi biti dosadno. Dete uvek svojim postupcima pokušava da opravda roditeljske tvrdnje! (Kako roditeljske tako i svih onih ostalih odraslih koje voli i ceni - babe, tetke, vaspitači, ...)
      Onda kada krene u prvi razred, tada i pitanja da li mu je teško u školi ili nije jer sve zna, pa onda mora da mu je dosadno eskaliraju, tako da dete, pošto je svesno da to sve tamo zna PRIHVATA NAMETNUTU ČINJENICU DA MU JE U ŠKOLI DOSADNO I PONAVLJA JE KAD GOD JE UPITANO, KAO DA JE NJEGOVA!
      Tada i roditelji misle da dobijaju potvrdu svoje davne sumnje da će detetu biti dosadno u školi!
      Evo još par primera koji će ići u prilog ovoj tvrdnji:
      - Koliko puta je dete gledalo ISTU emisiju, crtani film, reklamu, spot, ... po sopstvenoj želji ?
      - Koliko ste mu puta čitali ISTU slikovnicu?
      - Koliko puta je ono biralo da ide na ISTO mesto (zoo, luna park, ....) ?
      Da li ponavljnje IDENTIČNIH radnji nije dosadno, a atmosfera na času, učiteljica, drugovi, novi pristup učenju slova, pisanje "kose-tanke, uspravne-debele" jeste smrtno dosadno i nešto iz čega dete treba da izbavimo?
      A sad malo za mamu, istoričarku umetnosti, pitanje:
      Da, kojim slučajem, u Niš dođe Mona Liza da li bi išla da je vidiš ili bi ti bilo dosadno?

      Jeste, možda, bilo malo grublje, ne zameri, ali namere su mi čiste. Hvala na čitanju i razmeni mišljenja! Pozdrav :)

      Избриши
    3. Uopste nisam ovo dozivela grubo ni ostro! :D Ovde smo da razmenimo iskustva i meni bas znace tvoji saveti. I jesi u pravu. Mi nikad nismo pred njom komentarisali to da ce joj mozda biti dosadno, to je nesto sto se meni ponekad vrzma u glavi, ali gledacu da tu misao odbacim i da je ni ne kazem naglas.
      A Mona Liza - nikad dosadna! :D

      Избриши
    4. Šaljem poljubac!
      Inače, onaj moj odgovor na tvoje javljanje u 6. delu sasvim može da se prenese i ovde. Tamo je oslikano kako klici nešto shvate, a mi uopšte nismo mislili da posledice mogu biti takve. Uglavnom, po mom iskustvu, deca su dosta bukvalna, ako govorimo o deci do jedno 8-9 godina. :)

      Избриши
  2. Ovo je već deo kod koga mogu da se pohvalim da sam dobila fenomenalnu osnovu i ako sam za nešto zahvalna roditeljima, ali baš neiskazivo zahvalna, to je obrazovanje!:)
    Kada Zvezdana piše kako ona i suprug divno vaspitavaju ćerkicu, setim se svog detinjstva.
    Moj tata je završio Pedagošku akademiju (kasnije i turizmologiju, čime se veći deo života i bavi), tetka je učiteljica, tako da sam od malena pravilno i pametno usmeravana, kao i brat - ali, zaista ništa na sliku, ništa nametano. Takve stvari nema svrhe ni forsirati. Naprosto, moji su nam pružili savršenu osnovu, imali smo mogućnost da se od malena upoznamo sa knjigama, dobrom muzikom, dobrim (najpre crtanim) filmovima, hobijima, pa sad, kome šta "leži".
    Oni su, jednostavno, pratili naša interesovanja, pa ih podržali.
    Mene je sve, od početka, vuklo prema knjigama, kreativnosti, umetnosti. Volela sam da mi čitaju, onda sam sama, sasvim spontano, krenula da prepričavam na osnovu slika, bila dosadna toliko da su me naučili, opet isključivo na moju inicijativu, da čitam i pišem ćirilicu i latinicu. Sve sam to savladala do treće godine. A brat, haha, skroz druga priča! Tek kada je krenuo u školu savladao je slova, ali je zato on pokazao zanimanje za sport, trenirao je karate, pa fudbal, najduže se zadržao na košarci. Oboje smo rano zavoleli grčku mitologiju, Filip je kao klinac obožavao i dinosauruse...
    Npr, mada smo imali potpuno iste uslove odrastanja, ja i dan-danas slušam muziku koju su moji voleli i puštali mi, uz mnogo toga što sam i sama, naravno, kasnije otkrila - dok je brat prošao kroz turbo-folk fazu, najduže je bio u rep/hip-hop fazonu, sada sluša "sve".
    Ja sam sa tri godine imala blok za crtanje sa Botičelijevom slikom na koricama i kasnije prosto "upijala" sve u vezi sa slikarima, pravcima, pojedinostima, Filipa to nije zanimalo. Mene su stripovi
    interesovali mnogo duže i mnogo dalje od "Mikijevog Zabavnika" i "Asteriksa".
    Oboje smo brzo i lako, sami, naučili osnove engleskog preko crtaća na satelitskoj.
    Dok, s druge strane, za sport nikad nisam bila, čak mi je fizilčko bilo najteži predmet :), oko tablice množenja i dalje imam onaj zastoj dok se prisetim:), a grdne muke da me nauče da gledam u sat i vežem pertle normalno, da ne spominjem.:) Probala sam i ples, folklor, muzičku školu, ali jedino me kreativno pisanje zanimalo stvarno!:) Pravila sam novine, kućni bioskop, radio stanicu...i što je najbitnije, moji su uvek, UVEK podržavali naša usmerenja.
    Kada je trebalo upisivati srednju školu, pa kasnije fakultet, nisu bili protiv, iako nisu srećni zbog mog izbora. Bili su u fazonu "to što upisuješ je skroz neisplativo, suludo, a zahtevno, ali ti to voliš, dobro ti ide i, u krajnem slučaju, niko ne može da zamisli da radiš bilo šta drugo." Na neki način su bi sami krivi!:)
    Ono što nikada nije dovođeno u pitanje bio je ZNAČAJ OBRAZOVANJA. Mama nije završila fakultet, nije je to zanimalo, tata jeste i nekako sam uvek rasla sa svešću o značaju "duhovnog bogatstva", kako je on to zvao, iako mi dugo, dugo nije bilo jasno šta je to zapravo, ni kakve koristi imamo od toga, ni zašto je toliko lepo i za ponos biti "intelektualac". Danas odavno znam. I to jeste najveća vrednost koju su mi pružili.:)ž
    I sad si me divno podsetila na moja tri teksta o čitalačkim počecima:
    http://alittlerunaway.blogspot.rs/2016/07/subota-sa-knjigom-najdraza-knjiga-iz.html#comment-form
    http://alittlerunaway.blogspot.rs/2016/08/subota-sa-knjigom-najdraza-knjiga-iz.html
    http://alittlerunaway.blogspot.rs/2016/08/najdraza-knjiga-iz-detinjstva-3.html

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. *ništa na SILU, ne "sliku", pardon.:)

      Избриши
    2. Ja već iz tvojih ranijih tekstova znam tvoj životni put, ali ovo je prigoda da bude sve lepo sistematizovano na jednom mestu!
      Uvek pozdravljam roditelje koji shvataju značaj obrazovanja! A još više pozdravljam one koji podržavaju svoju decu!
      Možda deluje paradoksalno da u naslovu posta stoji obrazovanje, a da ja o formalnom obrazovanju nisam rekla ni slova. Svi koji su čitali ove tekstove redom, znaju da sam već ranije, govoreći o prioritetima upravo obrazovanje pomenula kao jedini prioritet za moju decu, tako da se nisam htela sada ponavljati.
      Kao i obično, daješ dobru osnovu da se nadovežem na tvoj tekst, a ja, kao i obično, nešto pričam što nije baš isto kao i kod tebe.
      Hajde da malo definišem pojam intelektualca, da ne bude zabune. Intelektutalac, u užem smislu, je neko ko je završio (bar) fakultet. Znam dosta njih koji diplomu imaju, a ni "i" od reči "intelektualac" ne zaslužuju.
      Takođe, ne tako mali broj je njih koji, iz stvarno raznoraznih razloga to formalno visoko obrazovanje nisu završili, a duše su široke, stalno se informišu i unapređuju u struci, čitaju more knjiga (obožavaju Andrića), imaju široke vidike i svakoga dana u svakom pogledu sve više napreduju ...
      Ne znam, meni su ovi drugi puno draži, da ne kažem da od ovih prvih dobijam gorušicu!

      Hvala ti i za linkove prema ovim tvojim tekstovima, stvarno su inspirativni i divni i svakome preporučujem! Pozdrav :)

      PS. ovaj prvi link ti baguje, ali evo dobrog:
      http://alittlerunaway.blogspot.rs/2016/07/subota-sa-knjigom-najdraza-knjiga-iz.html

      Избриши
    3. Potpisujem ovo o intelektualcima, potpuno identičan stav gajim. Zapravo, otišla bih tako daleko da kažem kako se intelektualac postaje dugo, uz mnogo rada na sebi i celoživotnog truda da budemo: dobro informisani, kultivisani i kulturni, lepo vaspitani, širokih vidika i otvoreni za rad na sebi, tolerantni - ali čvrsto utemeljenih stavova, obrazovani - ali tako da razumemo, a ne samo deklamujemo naučeno....Evo, citiraću samu sebe, napisala sam u nekom od pređašnjih tekstova:

      "Inače, to “predstaviti se kao intelektualac” smatram ne samo smešnim, nego i besmislenim - da se poslužim onim glupavim sloganom iz reklame za pivo, to “ili jesi ili nisi”, ne možeš da odglumiš, isfoliraš, u razgovoru će te već nešto odati."

      Fakultetska diploma, pogotovo danas, kada se skoro pa dele "šakom i kapom" i postoje fakulteti za, lupam, pravljenje ikebane, uopšte ne znači da je neko akademski građanin, kamoli intelektualac. To se, jednostavno, postaje, radom na sebi. Znam za ljude koji žive na planini, imaju završenu samo osnovnu školu, a načitani su, mudri, prava gospoda, produhovljeni...dok, nažalost, znam još više tih sa diplomama, a mentalitet najgorih primitivaca, ukusa ni u najavi, nimalo oplemenjeni obrazovanjem, oportunisti (zbog čega su uglavnom i sticali te diplome), sve to ne kriju, čak i ponosno ističu.

      Избриши
    4. Neko ko toliko ulaže u sebe i proširivanje sopstvenih vidika (kao ti), jasno je da i ne može imati drugačiji stav! Razumemo se :)

      Избриши
  3. Inače, slažem se da je danas zavladao trend forsiranja (jedna moja koleginica kaže - "driblanja") dece da sa pet godina već uče najmanje dva strana jezika, plus neki sport (po mogućstvu što "prsetižniji" - dakle, skuplji, npr.tenis) i onda nesrećnici krenu u školu potpuno zbunjeni, preopterećeni, očekuje se da budu mali genijalci što pre, ne ostavljajući im vremena da se IGRAJU! Kada sam krenula u prvi razred, jedino smo ja i jedan drug znali da čitamo i pišemo, pa sam se prvih godinu dana poprilično dosađivala, ali, zato smo npr. engleski dobili tek u petom razredu, drugi strani jezik (u mom slučaju nemački) od srednje škole, a sad, vidim, deca u prvom osnovne uče italijanski, francuski, engleski se već podrazumeva da znaju, samo srpski ni u sedmom razredu (čast izuzecima!) ne mogu da razaberu....u svemu tome vidim deo megalomanije, a deo roditeljskih kompleksa koje bi, eto,da leče na klincima, a to se uglavnom ne završi dobro.:(
    I albumi za sličice :), da, sve smo skupljali: salvete, sličice iz žvaka, mirišljavi papirići, ukrasne kesice....ne znam, bilo je teško vreme, nismo imali mnogo, ali smo, sigurno, imali više MAŠTE nego današnja deca, kojoj je sve pruženo "na tacni", sa četiri godine smart telefon ili tablet, ali nemaju, jadni, ništa, ne izlaze ispred zgrade da preskaču lastiš, na basket, nemaju pojma šta je "Ne ljuti se, čoveče" i nekako mi ih je, u suštini, žao.:(

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Molim te, pročitaj odgovor koji sam Zvezdani dala, a odnosi se na tvoju rečenicu:
      "pa sam se prvih godinu dana poprilično dosađivala".

      A umesto komentara na sam kraj tvog izlaganja, preneću ti priču koja je mene bacila u nesvest. Pre par godina čitam negde na natu neki članak i deci i odrastanju, tip piše za sve pare, ja oduševljena, milina ... Priča ti on o tome kako su ranije generacije rasle sa više mašte, igre napolju, i sve na tu temu - otprilike kao i ti! Ne znam šta je mene potaklo da pomislim da je lik moja generacija, da priča o mom detinjstvo kad je vrh tehnologije bio crtani u 19,15h, nemam pojima ... Uglavnom na samom kraju teksta se ispostavi da je lik jedno 25 godina mlađi od mene!
      Šta je poenta ovoga - nemoj misliti da je nekad bilo bolje i da ovi danas nemaju mašte! Nije tačno! Ono što zaista stoji kao realna opasnost je napredak tehnologije koja, kada su ljudi nesvesni, može da bude strahovito opasna. To liči na priču o kuvanju žabe: ako hoćeš živu žabu da skuvaš, stavi je u hladnu vodu i zagrevaj postupno. Ako je staviš u vrelu, iskočiće momentalno.
      A to što se tiče mašte, ove današnje generacije su neverovatne! Mislim na neki raspon godišta od sredine osamdesetih pa do 2000. godine (one koje ja poznajem)! To je sasvim druga percepcija! Mnogo brže kapiraju, ideje su im fantastične, uživam u radu s njima, bilo da se radi o mojoj deci, bilo da su to mlade kolege koje rade sa mnom u računskom centru! Pozdrav :)

      Избриши
    2. Pročitala sam i baš pomislila da ćeš mi skrenuti pažnju na istu (nezgodno) upotrebljenu frazu :), ali, mada tvoji argumenti apsolutno stoje i slažem se u svemu, moj slučaj je ipak malo drugačiji. Naime, nije u našoj kući niko, nikad, stavio "školu" i "dosadu" u istu rečenicu, naprotiv (kao što sam spomenula, može se čak reći da dolazim iz porodice prosvetara, s obzirom na tatino i tetkino zanimanje), niko nije sugerisao da ću se eventualno dosađivati na bilo kom času, nego se ja jasno sećam svog osećaja dosade jer sam to što su deca tek učila, sama već savladala ranije, pa sam htela nešto novo, različito.:) Tetka mi je pričala da sam još pre polaska u prvi razred volela da joj "pomažem" u ocenjivanju domaćih zadataka njenih đaka, "Bukvar" sam već više puta pročitala pre polaska u školu, kasnije sam isto imala tu (nezgodnu) sklonost da nešto prelazim unapred (iskreno,ovo mi se dešavalo i u starijim razredima, čak i na fakultetu povremeno), tako da sam se, iskreno, ne malo puta smarala na časovima.:( Isto je bilo i u početku sa engleskim, naime, ja sam u trećem osnovne, opet samoinicijativno, krenula na privatne časove, a u školi smo predmet dobili tek dve godine posle. Naravno da mi je bilo monotono da slušam kako drugari ponavljaju sto puta stvari koje sam odavno savladala, ali mi, s druge strane, stvari koje sam baš volela nikada nisu bile dosadne, uključujući i mnoge lekcije ili tekstove iz lektire. Nego sam govorila o nastavi generalno, u prvom razredu.

      I još ovo:
      "A to što se tiče mašte, ove današnje generacije su neverovatne! Mislim na neki raspon godišta od sredine osamdesetih pa do 2000. godine (one koje ja poznajem)! To je sasvim druga percepcija! "

      Pošto pripadam upravo toj generaciji, mogu iz ličnog iskustva da potvrdim kako nam mašte ne manjka :), možda zato što smo odrastali na prelazu, pa upamtili doba pre tehnološkog "buma" i prva znanja/iskustva sticali na "starinski" način, a uključili se u eru kompjutera taman na vreme, ni prerano, ni prekasno.:)
      Mislila sam na generacije od 2000. pa nadalje, klince, ove koje od rođenja stave pred ekran, koji se, mukice, bore da sastave rečenicu bez "emotikona" i skraćenica, na "palčiće" koji žive u iluziji da im je svet otvorena knjiga, a teško zadrže jedan utisak, jednu sliku u glavi duže od "klika" kojim se menja stranica....volela bih da se varam!

      Избриши
    3. Da, naravno, verujem ti da se sećaš svog osećaja dosade u prvom razredu. Ne sumnjam u to, uopšte! Ja nisam srela ama baš niti jedan takav primer, ali sam svesna da izuzeci uvek postoje. Kad smo već kod izuzetaka ...
      (Ha, ha - setila sam se kako si me bacila u nesvest kad sam jednom negde napisala da ne znam nikog ko toliko čita kao ti, a tebi nije bilo baš pravo, a ja nisam mogla da skontam šta sam pogrešno rekla)
      Blogo-kćeri moja želim ti srećan tvoj divan dan, još mnogo novih spoznaja i novih vidika! Danas ću objaviti poslednji post ovog serijala, koji je i tempiran tako da se danas završava, a fotka je moj specijalni, virtualni poklon tebi!
      Svako dobro :)

      Избриши

Постави коментар