Živim obilje knjiga

Knjiga opisuje našu svakidašnjicu, našu decu, naše komšije, prijatelje. Konceptualno je podeljena na 20 priča. Prva polovina su priče o onome što nas boli, a druga o onome šta mogu te boli pozitivno da donesu. Uglavnom se to odnosi na razne muke i peripetije kojima su izloženi omladinci, ali ima osvrta i na roditeljske boli, pa čak i na muke jednog psa. Naslov svake priče je ime i broj godina onoga iz čije vizure je događaj opisan, a svaka od prvih deset priča ima i svoj odgovor. *** *** Društvo likova je, uistinu, šarenoliko i razlikuju se međusobno po svemu: materijalnom statusu, etničkoj pripadnosti, stepenu obrazovanja, zdravstvenon stanju, snovima, brigama, mukama ... Ovde se jasno vidi ko kakav krst nosi! Likovi su povezani tajanstvenim nitima sudbine, pa se tako, kroz pripovedanje, saznaje ko je kome bio drug u školi, ko je kome pomogao, izašao mu u susret, ugostio ga, zašto je neko nekome drag, čiji su objave na internetu kome bile inspiracija, ... U isto vreme

Zastani na tren, ćuti, ništa ne misli ... prati emociju ! Čekaj me, i ja ću sigurno doći, samo me čekaj dugo. Čekaj me i kada žute kiše noći ispune tugom. Čekaj i kada vrućine zapeku, i kada mećava briše, čekaj i kada druge niko ne bude čekao više. Čekaj i kada pisma prestanu stizati izdaleka, Čekaj i kada čekanje dojadi svakome koji čeka. Čekaj me, i ja ću sigurno doći. Ne slušaj kad ti kažu kako je vreme da  zaboraviš i da te nade lažu. Nek poveruju i sin i mati da više ne postojim, neka se tako umore čekati i svi drugovi moji, i gorko vino za moju dušu nek piju kod ognjišta. Čekaj. I nemoj sesti s njima, i nemoj piti ništa. Čekaj me, i ja ću sigurno doći, sve smrti me ubiti neće. Nek rekne ko me čekao nije: Taj je imao sreće! Ko čekati ne zna, taj neće shvatiti niti će znati drugi da si me spasila ti jedina čekanjem svojim dugim. Nas dvoje samo znaćemo kako preživeh vatru kletu, - naprosto, ti si čekati znala kao niko na svet

Svaka priča je kao dragulj, otrgnuto parče života u nekom drugom gradu, neke ljubavi davno prošle. Za velikog i strastvenog putnika, kakav je Liguori, pominjanja raznih gradova i nije tako neobično. Međutim, ono što svakako fascinira je kakve maestarlne uvide u ljudsku psihologiju ima. Pogotovo su sjajne veze koje nalazi između psihologije i geografije. Priče smešta u svakojake gradove, ali u svakoj pominje bar neku od ove tri zemlje: Italija, Švedska, Srbija. Ako se baš   radnja i ne događa napr. u Italiji, onda pominje Šveđanku koja nekom priča kako se provela u Italiji. Sve zajedno, ove priče ne čine neku konceptualnu celinu, ali su svakako povezane piščevim smislom da o svemu zbori s velikom lakoćom. Ta magija pripovedanja me podseća na Kapora, na njegove utiske i zapažanja. *** *** Prva u nizu je pripovetka Jesen u niskom gradu. Ona nam, na najbolji mogući način, pruža uvid u to šta nas čeka. U njoj se pisac bavi, između ostalog, kafanskim apsolviranjem razlika između