Živim obilje knjiga

Zastani na tren, ćuti, ništa ne misli ... prati emociju ! Danas bih mogao da te volim kao juče, kao sutra, kao svaki dan. Danas bih mogao... otići daleko - puno dalje nego što je vreme, puno dalje nego što oči dosežu. Danas bih mogao pružiti ruku niz ukrštenice zbunjenog srca i dotaći zlatnu ribicu za sreću. Danas bih, najzad, mogao da se probudim srećan kad sam te već sanjao i tvoje usne snom ljubio! Sve bih danas mogao jer danas je dobar dan: za herojski život običnog tempa, za ljubav i poneki poljubac što ga tamo daleko na tvoje čelo smešta povetarac ušunjavši se između zavesa nošen mojom željom i srebrnom trakom meseca. Da, danas je taj dan ... velikanu latinoameričke kratke forme danas je 120 godina od rođenja.

Glavne junakinje ovog romana su Blanka, žena u onim godinama za koje se kaže da su najbolje i njena upravo preminula majka . Blanka kroz neke asocijacije i sećanja priziva zajedničke događaje ili premišlja kako bi majka odreagovala na pojedine situacije. Radnja se dešava u prvim danima posle majčine smrti. To je vreme u kojem se mešaju, u nepravilnoj i neočekivanoj srazmeri, akutni udari tuge i oni trenuci zamrznutog vremena kada nam se čini da se s gubitkom dobro nosimo. *** *** Blanka želi da se provede vreme posle sahrane na veoma neformalan način. Naime, organizije boravak u svojoj porodičnoj kući za par prijateljica, dva bivša muža (sa kojima je ostala u veoma intimnoj vezi),   dva sina, još neku decu, sadašnjeg ljubavnika, potencijalnog ljubavnika, neke neobavezne simpatije, ... To je vreme za evociranje uspomena, seks sa bivšim, dokoličenje, pušenje marihuane, ima i kokaina, seks sa sadašnjim, druženje, sieste, odmeravanje potencijalnih partnera, neformalni sek...

Obra ćajući se u prvom licu imamo utisak da Muharem Bazdulj piše autobiografski roman. Međutim, on svoj glas daje Sergeju Babiću, čoveku bezmalo petnaest godina starijem. Sergej je Beograđanin, novinar, rano šezdeseto godište , te je ratove raspada zemlje proživeo u nekim odraslim i profesionalno afirmisanim godinama. ***   *** Njegove nerešene emotivne teme i folklorni alkoholizam daju okosnicu njegove ličnosti. Bez obzira na to, njegovo srce je na pravom mestu, te on na ljude, gradove i ratove gleda iz vizure Čoveka, a ne ostrašćenog člana razularene gomile. *** „I malo šta me nervira više nego kad se u Sarajevu krevelje ko kučići kad im u posetu dođe Medlin Olbrajt, poznata po izjavi da je vredelo da silna iračka deca umru ako je već trebalo skinuti Sadama. Ne moraš se ložiti na Ivana Karamazova da ti se to gadi. I malo više me nerviraju oni što su se radovali bombama što su padale na njih i njihove bližnje. To su uglavnom oni isti koji su uvek vrlo tužni i vrlo b...

Anders Boden je sa ženom Gertrudom živeo u tipičnom švedskom gradiću.   Radio je u lokalnoj drvari kao glavni poslovođa. Mesto malo, idilično, na obali velikog jezera, okruženo šumama kakvih samo na severu ima. Dovoljno je malo da tajne ne mogu opstajati, a dovoljno veliko da ipak postoje i neke znamenitosti koje se mogu pokazati turistima i pridošlicama. *** *** On: ljubazan, tih, prijatan, kulturan, uvek na usluzi, posvećen svemu čega se prihvati. Ženu je sam odabrao, zaprosio, voleo naravno ... na neki svoj nenametljiv način. Brzo mu je postalo jasno da mu ljubav nije uzvraćena. Ona: lepa, iz stare porodice, posedovala je klavir uvezen iz Nemačke, a jednom prilikom je čak svirala duete sa čuvenim Sjergenom. Nezadovoljna životom i izborima, mislila je da joj je život izmakao zbog okoline, porodice, muža, male sredine, ... I kako to obično biva, nezadovoljstvo se transformisalo u zajedljivost i cinizan, otrovi su bujali na račun čovečnosti, a ona nije ni pomislila da...

Švedska, vreme radnje, recimo, savremeno. Koja decenija gore-dole. Šta može jedan čovek opsedunt pravdom i ispravnošću nego da kontroliše sprovođenje iste – u svojoj kući, svojoj ulici, svom naselju ... Više je nego interesantno pročitati kako čovek takvog karaktera ne izaziva u prosečnom čitaocu nelagodu i nerviranje. Naprotiv, Uve je car! Jeste namćor, ali je ipak car! ***   „Uve je zario lopatu u sneg. Bilo mu je potrebno petnaest minuta da očisti popločanu stazu između kuće i šupe. Uradio je to pažljivo. Ravne linije, pravi uglovi. Narod više ne čisti sneg na taj način. Sad samo oslobode put, frezerima za sneg i boga pitaj čime još. Bilo kako bilo, razbacuju sneg nasumice na sve strane. Kao da samo jedno ima nekog smisla u ovom životu: da se probiješ.“ Potka celog romana je ljubavna priča. Fasciniraju me nesvakidašnji ljudi, njihove su ljubavne priče drugačije. Ako se baš udubiš u njih shvatiš da mnogi parametri koje obično smatraš bitnim za ljubavni život (vreme, ...