Živim obilje knjiga

  Ima jedan instagramski profil [ @momastefanovic ] koji se bavi muško – ženskim odnosima, a objavljuje misli, zapažanja i aforizme. Ne treba puno vremena da se shvati da je čovek preživeo i proživeo sve o čemu govori, da njegove reči nisu samo racionalizovane sintagme, već svako zapažanje oboji emocijom i kroz srce provuče. Teme ljubavi, emocija, međuljudskih odnosa, naročito odnosa između polova... Omiljene mi... Čitajući shvatam koliko mi zadovoljstvo predstavlja da vidim još nekog ko razume svu jednostavnost tih postavki, a opet je i svestan koliko se retko primenjuju u praksi... Koliko malo treba za lakoću i lepotu življenja, a to malo stalno nedostaje.   Pa kad to još dođe iz muškog, emotivno pismenog pera, onda je to prava stvar! Neću se baviti analizom, komentarima i ocenjivanjem, već ću vam samo izdvojiti nekoliko zapažanja, na više tema, koja su meni bila onako: mmmm... *** *** Saveti muškarcima: “A u vezi ili braku, sve tvoje obaveze se svode na je...

Bilo je to vreme zgušnjavanja ljudskog nerazuma i pretvaranja u neljudskost, vreme kada su derani ostavljali svoje kosti po močvarama sveta za koji ranije nisu ni znali da postoji. Ratki su se vraćali. Među njima je bio i Ahmet Šabo. I tu počinje radnja ovog romana nad romanima. *** *** Kroz likove Ahmeta Šabe i njegove Tijane, zatim Mula Ibrahima, Muharema Neretljaka, Šehage Soče, kao i mnogih drugih sporednih, ali opet vešto iznijansiranih, dobijamo živu sliku života sarajevske kasabe toga vremena. *** Ahmet Šabo, ratnik-povratnik, siromah, bez posla, po obrazovanju – pismen, po vokaciji – duša čista, pesnička, zagledana u Tijanu... Na ogradi, između dve bašte, pod mesečinom, nastala je jedna od najlepših ljubavnih priča naše književnosti. „Sve više sam s njom, i kada sama sam. Odnosim sa sobom njeno ime, i blistavu sjenku ispod drveta. I pun sam njenog dubokog glasa, ljepši je od žubora vode.“ *** Na drugu stranu, on je čovek bez straha i zazora, ubeđen da je Bog ...

Autor je pisao roman o sebi, pokušavajući da izvrtanjem misli na belinu papira pohvata i raspetlja uzročno-posledične konce svoje prošlosti koji su ga gušili i saplitali. Šira slika počinje razmatranjem porodičnog stabla početkom prošlog veka, opisujući pradedu Sulju, dedu Kasima, deda-stričeve, babe, tetke, roditelje, kao i komšiluk koji je oblikovao njegove prve doživljaje i imao uticaja na kasniji život. Otac, vazda odsutan, „dolazio je iznenada i uvijek je imao nešto prigovoriti mom izgledu. Ili bi mi odjeća bila prljava i izgužvana, ili bih bio prljav po vratu, nogama, ispod noktiju, nikad mu nije bilo dobro.“ A majku Zadu, koja se odlučila da ga ostavi na staranje svojim roditeljima i nastavi prekinuto školovanje daleko od kuće, najviše pamti po njenim vikend dolascima - odlascima, koji su u njemu izazivali prigušeni bes. *** „Od svega ovoga zanimljivo je samo to što sam pod utjecajem majčinih odlazaka sve više sličio ocu, a zbog njegova tlačenja i prigovaranja postajao s...

Kada se vazdigne š van prostora i vremena, kada sve ono što drugi vide da jesi skrajneš, a ono što boji tvoju dušu posuvrneš svetu, kad osvetliš sve u sebi, dobijaš ovaj roman... Zarad nekog uzemljenja, priča ipak ima svoje prostorne-vremenske okvire: dalmatinsko selo, u sećanjima   živo, pa onda „obučeno u pustoš“ , stalo u nekoliko decenija s kraja prošlog veka... *** *** Ovo je jedna ženska priča. Ona je glavni lik, žena srednjih godina, majka odrasle kćeri. Piše o sebi kako odlazi u rodno selo, u roditeljsku kuću, da ponešto pospremi, raskloni i da na miru piše roman o Ani. Ali, kako to obično biva, atmosfera i scenografije ranog detinjstva vitlaju u njoj slike, izbacuju pitanja i dileme, ne daju mira dok ne krenu ka osvetljavanju i razumevanju... Za razrešenje svojih detinjih upita, za otpuštanje nespokoja, za razumevanje majčinih postupaka uplela je sve što se moglo: intuiciju i sećanja, sopstvene muke, lična padanja i iskustva, osećaje što ih je namenila svom kn...

Jedina nit oko koje su se sve priče previle je ljubav. Ljubav kao krajnje subjektivna percepcija – od blagog zanosa što izaziva tek neznatni nemir do patologije pogrešno srasle emotivne grane. Ni vreme, a ni mesto ne igraju ulogu u ovim pričama. Mogu se dogoditi, ili su se dogodile, bilo kome, nama takođe... *** ... “Ako je hrabrost pobeda straha - njihov je nepobediv. Strah od rezova, napuštanja onog i one koja se ne voli i mirno spava, jer misli da je sve u najboljem redu. Od napuštanja besmislenog života. Strah od iskrivljene slike o dečjem tužnom odrastanju bez onog koji ga je začeo. Strah od promene i od boljeg. Od nasmejanih doručaka koji nisu obedovani godinama. Stah od mogućnosti da od njihove dve senke, svake noći – naprave samo jednu. Od zaboravljenih osmeha i povratka izgubljenog – svega.“ ... *** *** Priče su kratke i bombastične. Liči mi da je autor izvukao, kao konus leda iz glečera, sam koren nečije ljubavi, te da je ova zbirka priča, uistinu zbirka konus...

Zastani na tren, ćuti, ništa ne misli ... prati emociju ! Čekaj me, i ja ću sigurno doći, samo me čekaj dugo. Čekaj me i kada žute kiše noći ispune tugom. Čekaj i kada vrućine zapeku, i kada mećava briše, čekaj i kada druge niko ne bude čekao više. Čekaj i kada pisma prestanu stizati izdaleka, Čekaj i kada čekanje dojadi svakome koji čeka. Čekaj me, i ja ću sigurno doći. Ne slušaj kad ti kažu kako je vreme da  zaboraviš i da te nade lažu. Nek poveruju i sin i mati da više ne postojim, neka se tako umore čekati i svi drugovi moji, i gorko vino za moju dušu nek piju kod ognjišta. Čekaj. I nemoj sesti s njima, i nemoj piti ništa. Čekaj me, i ja ću sigurno doći, sve smrti me ubiti neće. Nek rekne ko me čekao nije: Taj je imao sreće! Ko čekati ne zna, taj neće shvatiti niti će znati drugi da si me spasila ti jedina čekanjem svojim dugim. Nas dvoje samo znaćemo kako preživeh vatru kletu, - naprosto, ti si čekati znala kao niko na ...

Roman uporedo prati događaje iz vremena nastanka i nestanka one Juge. Deo koji se bavi prošlošću govori o 1945. godini, o vremenu „kada su pobednici okupirali Beograd“ . Glavni likovi su Jelena, Jovan i Krsman. Jelena i Jovan su odrasli zajedno – bogataška kuća, francusko zabavište, knjige, jezici, evropsko obrazovanje. Upućeni jedno na drugo, stvorili su neki svoj svet ispreden od pogleda, prepoznavanja, poruka, razumevanja, ograničen prezirom prema svemu što je mirisalo na neobrazovanje, nevaspitanje i siromaštvo. ***   „Nju plaši naša nadnaravna sposobnost uzajamnog čitanja misli. Jelena zna da znam da i ona pamti plavo na isti način na koji ja pamtim ružičasto, ali iz straha od naše zastrašujuće vidovitosti, iz straha od novih potvrda istosti naših unutarnjih iskustava, ona napada svako moje otvoreno sučeljavanje s nepojamnim, namerno tražeći najbanalnija objašnjenja za neobjašnjivo, kome pripadamo.“ *** U taj tanani, pastelni mehur bučno upada Krsman, mladi oficir ...