Živim obilje knjiga

Godina je 1980, Matinela, mestašce u široj okolini Napulja, teška provincija j uga Italije . Na prvi pogled mesto kao i svako drugo: crkva, krčma, škola, par prašnjavih ulica, na sve strane radoznale oči u bliskoj sprezi s dokonim ustima ... Pa ipak, ima par sitnica koja Matinelu razlikuju od okoline. Najznačajnija je porodica desetogodišnjeg Izidora. *** Otac Kvirino je simpatizer levičarskog pokreta, buntovnik, oštri posmatrač prilika u društvu, pesnik u duši, fanatičan ljubitelj svoje žene. Za svoju razrokost je govorio da na taj način ima širi pogled na situaciju, a za razroko oko da mu je to periferni vid. Bio je čovek jedinstvenih rituala. Pisanje ljubavnih pisama u kupatilu bilo je samo jedno od njih. Svako pismo je bilo naslovljeno drugome: ženi, sinu, samom sebi, predsedniku države, Bahu, odnosno svima koje je voleo i poštovao.   Majka Stela je nadaleko čuvena po svojim taljetelama, pužićima i svim drugim vrstama testenine koje nije stizala da umesi koliko su bili traže

Zastani na tren, ćuti, ništa ne misli ... prati emociju ! Ta ljubav tako silna, tako drhtava, tako očajna, tako nežna, Ta ljubav lepa kao dan, i ružna kao vreme, Ta ljubav tako stvarna, ta ljubav tako divna, tako srećna, tako vesela, i tako jadno drhteći od straha kao dete u mraku a tako sigurna u sebe kao neki spokojni čovek u sred noći, Ta ljubav koja je izazivala strah kod drugih, gonila ih da govore i primoravala da blede, Ta ljubav tako vrebana, jer te druge mi smo vrebali ganjani, ranjavani, gaženi, dotucavani, poricani, zaboravljani, zato što smo tu istu ljubav mi ganjali, ranjavali, gazili, dotucavali, poricali, zaboravljali, Ta ljubav cela celcata još toliko živa a sva ozarena, To je tvoja ljubav, to je moja ljubav, ona koja je bila, To osećanje je uvek novo i nije se izmenilo, toliko stvarno kao neka biljka, toliko drhtavo kao neka ptica, toliko toplo i živo kao leto, možemo oboje otići i vratiti se, možemo zaboraviti a zati

Ime mu je bilo Hađime. Bio je sitan i neugledan dečak, ni po čemu se nije isticao. Bila je tiha i nenametljiva devojčica, hramala je na jednu nogu. Zvala se Šimamoto. Ušli su u isto odeljenje, a ta njihova izdvojenost i usamljenost ih je i uputila jedno na drugo. Postali su nerazdvojni - vraćali su se zajedno iz škole, a popodenva su provodili kod Šimamoto slušajući muziku različitih žanrova. Oduševljavali su se pločom Net King Kola i zajedno pevali na engleskom pesmu Južno od granice, ne razumevajući niti jedne reči. Bila je to ona prva, detinja ljubav, prvi nemir i žudnja. ***   „I sada se jasno sećam dodira njene ruke. Razlikovao se od svih drugih dodira koje sam tada poznavao, a i od onih koje sam kasnije upoznao. Bila je to mala, topla ruka dvanaestogodišnje devojčice, ali tih pet prstiju i taj dlan bili su oličenje svega što sam tada želeo da znam, i što sam morao da znam. Uzevši moju ruku, objasnila mi je kako stoje stvari. Da ovakvo mesto zaista postoji u stvarnom svetu

Knjiga govori o životu Helene, majke rimskog cara Konstantina. Priča je ispripovedana nehronološki, s velikim vremenskim digresijama, ali to samo doprinosi dinamici pripovedanja. Dotiče se njenog odrastanja u Maloj Aziji, njenog večno radoznalog duha koji ju je, još dok je bila devojčica, dovodio u neprilike, flekao joj haljine, a njenu majku dovodio do očaja. U svom rodnom mestu upoznaje i rimskog vojnika, Konstancija Hlora. Ljubav je odvodi na drugi kraj carstva, u daleku provinciju, u Nais, Hlorov rodni grad. Život joj nije dao svilu i kadifu, već veliku borbu da održi porodicu na okupu, da sačuva buntovnog sina Konstantina od nevolja, deprasivnog muža od pijanstava, da popravi kućni budžet otvarajući krčmu, ... *** I kako to istorija kaže, Konstantin nije izučio za advokata, već je natukao šlem rimskog vojnika, a Hlor svoje penzionerske dane zamenio predvodeći legije u pohodima na Britaniju. Uspinjanje na lestvici moći je platio ostavljanjem Helene i novom, prigodnom ženidbo