Janielo Enriko - Čudesan život Izidora Zvižduka

Godina je 1980, Matinela, mestašce u široj okolini Napulja, teška provincija juga Italije. Na prvi pogled mesto kao i svako drugo: crkva, krčma, škola, par prašnjavih ulica, na sve strane radoznale oči u bliskoj sprezi s dokonim ustima ... Pa ipak, ima par sitnica koja Matinelu razlikuju od okoline. Najznačajnija je porodica desetogodišnjeg Izidora.

***

Otac Kvirino je simpatizer levičarskog pokreta, buntovnik, oštri posmatrač prilika u društvu, pesnik u duši, fanatičan ljubitelj svoje žene. Za svoju razrokost je govorio da na taj način ima širi pogled na situaciju, a za razroko oko da mu je to periferni vid. Bio je čovek jedinstvenih rituala. Pisanje ljubavnih pisama u kupatilu bilo je samo jedno od njih. Svako pismo je bilo naslovljeno drugome: ženi, sinu, samom sebi, predsedniku države, Bahu, odnosno svima koje je voleo i poštovao.
 Majka Stela je nadaleko čuvena po svojim taljetelama, pužićima i svim drugim vrstama testenine koje nije stizala da umesi koliko su bili traženi. Vredna, nasmejana, uvek u oblaku brašna, gaji strastvenu ljubav prema mužu. Šta su dvoje takvih ljudi mogli drugo nego da od svoje kuće naprave najušuškanije mesto (meko kao sredina belog, Stelinog hleba), ispunjeno istinskom radošću, ljubavlju i razumevanjem za svoje jedino dete.

***

***

Mali Izidoro se rodio s neobičnim talentom: mogao je da proizvodi zvuk naročitim treperenjem glasnih žica i na taj način komunicira s pticama. Što bi rekao njegov otac, pasionirani proizvođač jezičkih kovanica i izraza, Izidoro je umeo da „zvirla“. Takav nesvakidašnji talenat je upotpunio i njegov „prijatelj i menadžer“, indijski kos Ali, ptičica koja je živela u kavezu na ulazu u dućan gazda Conca. Dečak je voleo tuda da prolazi, bez obzira što je otac govorio da je dućan „nepodrdljiv“ tj. da je nepodnošljiv i smrdljiv.  Izidorovo detinjstvo je bilo bajkovito – topli dom, prijateljstava, dečje igrarije,  prva ljubav...

***

„Sve češće mi se dešavalo da mi se Marela vrzma po mislima i to na neki nov, drugačiji način. Savetovali su mi da uveče, kad legnem u krevet, prizivam lepe misli kako bih lakše zaspao; moja omiljena lepa misao uvek je bila kako se igram s Marelom i Ardom i rado sam se prisećao svega onog lepog što smo tog dana jedno drugom rekli u školi; ukratko, razmišljanje o njima dvoma prijalo mi je i smirivalo me; već skoro usnuo, nesvesno bih se nasmejao, a onda bih za tren oka utonuo u san, zadovoljan, kao sva bezbrižna deca i celu noć se ne bih budio; ali već neko vreme, dok se tako prisećam nekih detalja, mislim samo na Marelu, tu je u tih deset minuta pre no što zaspim ostajalo sve manje mesta za Arda. “

***

I onda, 23. novembra 1980. godine to područje zahvata razoran zemljotres. Niko od preživelih nije ostao bez bolne posekotine na duši. Tajne promisli Gospodnje u trenu menjaju smer ljudskih sudbina, pokazujući svu ništavnost čovekovu. Pred Izidorom se otvaraju novi putevi, čudni i neobični, putevi koje niko pre zamljotresa nije mogao ni da pojmi, režirajući njegov život kao filmsku priču.

***

Nota 1:
Koliko ova priča ima istine u sebi, a koliko izmaštanih scena, zaista ne znam. Jedino što pouzdano znam da se taj razorni zemljotres zaista dogodio tog datuma u tom delu Italije i odneo skoro 3000 života.  

Nota 2:
Knjiga obiluje toplim i zdravim humorom, onim koji kod čitaoca izmami glasan i grlen smeh. Čita se lako, u dahu. Meni lično je najviše prijao lik oca, Kvirina. Krajnje neobičan karakter, nesputan stereotipima male sredine, originalan do krajnjih granica u ispoljavanju svoje ljudskosti i dobrote. Evo još jednog citata njegovog ljubavnog pisma iz kupatila pisanog samom sebi:

„.... Pošto je ovo ljubavno pismo tebi, Kvirino, kaži mi, da li se sećaš onih vremena kad nisi morao dvaput da razmisliš ako je nekome trebalo pomoći? Jesi li i dalje takav? Sećaš li se kako si se osećao kad si prvi put slušao Baha? Slušaš li ga i dalje? Odvoj, s vremena na vreme, pola sata, Kvirino, molim te, pa proveri da li si i dalje ono što misliš da jesi.“

Ocena: 9/10
Izdavač: Dereta, 2016 (I izdanje)