Živim obilje knjiga

Rusija, Sankt Peterburg uglavnom, omeđen dvadesetim vekom. Na daljoj granici je Inokentij Platonov, rođen 1900. godine i njegovo nevino, zaštićeno i spokojno detinjstvo. Ono prelazi u mladost uranjajući u epohu promena. Točak istorije se okreće na revoluciju, eksproprijaciju, potkazivače i potkazane, partijski ispravne i gulage za neispravne ... Na drugu stranu, Anastasija, desetak godina mlađa devojka, je živela samo s ocem. Bili su prinuđeni da u svoj stan prime još dve porodice. Jedna od njih su bili Platonov i njegova majka. Između Anastasije i Inokentija počinje ljubavna priča nevinija od dečjeg pogleda, nežnija od leptirovih krila i neminovnija od sudnjeg dana. *** „Mi smo – čamac na talasima, a reka ispod nas čas se podiže uvis, čas nestaje pretvarajući se u vrhove borova. Prilikom svakog dizanja dodiruje me njena raspuštena kosa, klizi po mojim očima, obrazima, usnama, ne mrdam, netremice gledam kako joj se na haljini, između lopatica, širi vlažna mrlja. Stavljam dlan na

Zastani na tren, ćuti, ništa ne misli ... prati emociju ! Rečju ogrebi tišinu, Zamrsi rečne talase Upleti vetru u kosu miris košene trave. Zagrebi tišinu pesmom, Zatrepti morem magle, Požanji poslednji rosu, Žuborom uspavaj mrave. Šapatom tišinu spali, Probudi zaspale svice. Slobodan posle tišine, Na nebo okači ptice.