Živim obilje knjiga

  Elena, profesorka književnosti, živi sa suprugom Mariom i desetogodišnjim sinom Litom. Život im je prolećni dan, nežan i opušten dok se nad njih ne nadnese senka Mariove smrtno teške bolesti, kao neka jezovita koprena. *** *** Velike muke uvek tumbaju naše prioritete, mešaju ih kao špil karata. Odjednom postajemo bolno svesni časovnika koji otkucava u našoj svakodnevici. Šta bi umirući otac mogao još uraditi za svog desetogodišnjeg sina? Šta, za Boga miloga, da ga ne prestravi, da mu ostavi najlepšu moguću uspomenu, da mu ostavi događaj koji će sa sobom nositi energiju iz koje će crpeti snagu celog života – uspomenu na čijoj slici će moći da se napoji i ogreje kad god ga život predribla. *** Otac se bori sa sopstvenim fizičkim slabostima i čestim mučninama. Uprkos tome njih dvojica kreću na put – avanturu. Oni voze ogromni kamion za prevoz robe, vlasništvo Litovog strica. Putovanje traje danima – Lito ne sluteći pravu svrhu putovanja, a Mario živo prisutan svakog trenutka,

Ruralna Lika sedamdesetih ili osamdesetih godina prošlog veka. Selo, dvorište, krave, šume i planina... Radoznale oči desetogodišnjeg derana, njegovih drugova, tu je i baka, brižna mati i srditi otac, susedi – kompletna scenografija. *** *** Narator je dečak i mi kroz njegove oči gledamo, rezonujemo njegovom detinjom logikom. On je svoje detinjstvo oblikovao i islikao kroz skaske, slažući događaje koji su za njega imali vrednost. To su priče o dečjim šalama i igrama, o tehnološkom napretku (uvođenje hidrofora ili nabavka televizora) ili prosto o ma kom događaju koji je cepao njegovu dnevnu, ruralnu rutinu. Struktura romana nekako isprepletena, prelamajuća, pa se ne može reći da je nešto početak, a nešto kraj. Jednostavno, taj kolaž njegovog detinjstava u svakoj priči nosi neku emociju koja se kasnije provlači i obogaćuje i naredne priče, posebno loveći one koje donose nekakvu emotivnu bliskost između njega i roditelja. *** „Moja baka skine s glave crni rubac, ispljunu

Roman Steve Grabovca donosi priču dečaka koji ima trinaest godina u vreme početka rata u Bosni. Pisan je u prvom licu. Priča o izgubljenoj mladosti, o godinama koje nisu donele radost odrastanja, nego samo teret preranog starenja, nagledale se svačega neljudskoga... ***   *** I odjednom nije bitno što si izostajao dugo iz škole, škola ionako više ne postoji. I nije bitno što ne možeš slobodno napolje, bar imaš kuću da se skloniš. A nije bitna ni kuća, ako se nema šta jesti. A ni do jela ti nije, samo da vas ne odvedu neki nepoznati maskirani. A kada vas odvedu, da ne tuku... A kada i tuku, da mučenje ne bude zversko... Granica šta smatraš srećom vrtoglavom brzinom pada ka središtu Zemlje, ka samom paklu. *** Kad utihne oružje, ostaju zgarišta i smetlišta i ljudi i gradova. Što te ne ubije fizički, iščaši te mentalno, emotivno – ma, svakako! Dolazi vreme da nastupe, rame uz rame, demokratija i tranzicija, gorgonizna tvorevina na čijem dahu bujaju profiteri i lukavi, a svi