Živim obilje knjiga

Anders Boden je sa ženom Gertrudom živeo u tipičnom švedskom gradiću.   Radio je u lokalnoj drvari kao glavni poslovođa. Mesto malo, idilično, na obali velikog jezera, okruženo šumama kakvih samo na severu ima. Dovoljno je malo da tajne ne mogu opstajati, a dovoljno veliko da ipak postoje i neke znamenitosti koje se mogu pokazati turistima i pridošlicama. *** *** On: ljubazan, tih, prijatan, kulturan, uvek na usluzi, posvećen svemu čega se prihvati. Ženu je sam odabrao, zaprosio, voleo naravno ... na neki svoj nenametljiv način. Brzo mu je postalo jasno da mu ljubav nije uzvraćena. Ona: lepa, iz stare porodice, posedovala je klavir uvezen iz Nemačke, a jednom prilikom je čak svirala duete sa čuvenim Sjergenom. Nezadovoljna životom i izborima, mislila je da joj je život izmakao zbog okoline, porodice, muža, male sredine, ... I kako to obično biva, nezadovoljstvo se transformisalo u zajedljivost i cinizan, otrovi su bujali na račun čovečnosti, a ona nije ni pomislila da bi

Hamida el Biherija je život odneo iz rodnog sela Derviša kada je imao jedva deset godina. Potucao ga je po gradovima, lukama i brodovima. Na posletku ga je ukotvio u Parizu, gde je, nakon 30 godina, mogao za sebe reći da ima sve: uspešan i razgranat biznis, novac, obožavanu suprugu, dvoje dece... Uporedo sa zadovoljstvom, u njemu se budi žudnja da opet vidi rodni kraj, majku, brata, rođake, da svoju francusku suprugu upozna sa domovinom, sa svojim korenima. *** Hamid piše pismo svom bratu Ahmedu u kom šalje novac i najavljuje da će ih posetiti u pratnji supruge Simone. I tu počinje igranka! Celo selo se diglo na noge: i policijski službenik i lokalna vlast i jedini koji tečno govori francuski, a o Hamidovoj porodici da i ne govorimo. Gledajući kroz prizmu patrijahalnog vaspitanja i tradicije, pokušali su da se pred gostima prikažu u najboljem svetlu: pomeli su ulice, zatrpali rupe, postavili ulične svetiljke, skrojili sebi nova odela... *** „Stiže i taj nezaboravni dan! Seos

Zastani na tren, ćuti, ništa ne misli ... prati emociju ! Ja ćutim da sam nečim taknut. Ko dahom. Ali ne znam čime. Da l' za mnom, draga, pružaš ruke, Ili si rekla moje ime? U meni sada sve je tiho. Ja čekam znak tvoj da se javi. Ja čekam budno, čekam žudno; Ja bdim u jednoj višoj javi. Marina, to je noć tajanstva; Čeznuća putuju po tmini, I ovaj osmjeh na mom licu Primit ćeš negdje u daljini.

Zastani na tren, ćuti, ništa ne misli ... prati emociju ! Ne umem da ti napišem pesmu. Pesnici lažu, maštaju. A ti mi previše značiš. Lažem. Ti si mi ništa, Samo još jedan prolaznik. Volim tu senku koju bacaš, Ne svetlost kojom zračiš. Kad kažem - volim te, lažem. Veruj mi, ne volim tebe, Ma kako ti izgledalo, Ti si još jedan prolaznik, U kojem vidim sebe - Potrošno ogledalo. Ne umem da ti napišem pesmu, Da složim u reči obmanu I da te zvukom zavedem. Ti si još jedan zalogaj Kojim hranim sujetu, Kamen kojim zidam Oko svog srca bedem. I tamo, ja ću se sakriti U sobi od plavog srebra, Kajati se za grehe, Al' nastavljati da žudim; Gledaću svoje odraze, Mračne od čežnje i gordosti, Šaptati tvoje ime I čekati da poludim.