Barns Džulijan - Sto od limunovog drveta

Anders Boden je sa ženom Gertrudom živeo u tipičnom švedskom gradiću.  Radio je u lokalnoj drvari kao glavni poslovođa. Mesto malo, idilično, na obali velikog jezera, okruženo šumama kakvih samo na severu ima. Dovoljno je malo da tajne ne mogu opstajati, a dovoljno veliko da ipak postoje i neke znamenitosti koje se mogu pokazati turistima i pridošlicama.

***

***

On: ljubazan, tih, prijatan, kulturan, uvek na usluzi, posvećen svemu čega se prihvati. Ženu je sam odabrao, zaprosio, voleo naravno ... na neki svoj nenametljiv način. Brzo mu je postalo jasno da mu ljubav nije uzvraćena.

Ona: lepa, iz stare porodice, posedovala je klavir uvezen iz Nemačke, a jednom prilikom je čak svirala duete sa čuvenim Sjergenom. Nezadovoljna životom i izborima, mislila je da joj je život izmakao zbog okoline, porodice, muža, male sredine, ... I kako to obično biva, nezadovoljstvo se transformisalo u zajedljivost i cinizan, otrovi su bujali na račun čovečnosti, a ona nije ni pomislila da bi mogla nekog i voleti.

***

„Anders je do tada već umeo da se sa sarkazmom svoje supruge nosi pomoću sitničavosti, tako što je na njena pitanja odgovarao kao da ona ne znače ništa više od onoga što su reči spolja odavale. Time bi je obično još više razljutio, ali je za njega to predstavljalo neophodnu zaštitu.

„Prijatni neki ljudi, izgleda“, rekao je prostodušno.

„Tebi su svi dragi.“

„Ne, mila, mislim da to nije tačno.“ Pomislio je, na primer, kako mu u tom trenutku ona nije draga.

„Ti bolje uočavaš razliku između klada, nego između pripadnika ljudskog roda.“

„Klade se, mila, međusobno veoma razlikuju.“

***

Šta je drugo moglo zatalasati taj status kvo nego dolazak nekog novog? U grad se doselio mladi par, apotekar Lindvol sa ženom. Andersu je ubrzo, dok se parobrodom vozio preko jezera, prišla mlada gospođa Lindvol  i stala pokraj njega. Ništa više. Samo je stajala, a plava traka vezana oko njenog šešira je lepršala na vetru. Anders je započeo priču o znamenitostima mesta, a ona je slušala. On je pomenuo rudnik bakra, a ona da bi volela da ga poseti. I sutradan su se slučajno pronašli na istom mestu. Pričao joj je o šumi, o razlikama između drveća, o bojama jeseni, a ona je opet slušala.

I toliko je trebalo da sredina zaključi da su ljubavnici, da on zaključi da se zaljubio, da ona misli da je on voli, da žena njegova postane ozlojeđena, ljubomorna i sarkastična.

***

 „Poželeo je da kaže: ta žena se zainteresovala za šumu više no što je tebi ikada pošlo za rukom. Poželeo je da kaže: zlobna si kad govoriš o njenom izgledu. Poželeo je da kaže: ko me je video kada sam razgovarao s njom? Nije rekao ništa od toga.
Tokom naredne dve nedelje, često je hvatao sebe u razmišljanju o tome kako je Barbro ime koje u sebi ima neku prijatnu težinu, i koje zvuči nežnije od ... drugih imena. Razmišljao je i o tome kako mu pogled na plavu traku oko slamenog šešira veseli dušu. “

***

I...?

Ništa.

Nikad se više nisu sreli. On je svoj život hranio sećanjem na plavu traku koja mu vijori pred očima, a ona mišlju da je imala mogućnost izbora.

Da, ipak, sreli su se još jednom posle 23 godine... ali to je već sam kraj ...

***

Ne mogu a da ne postavim naglas neka pitanja, jer ova priča i nije ništa drugo do njihov izvor: Zašto ljudi pristaju na život bez ljubavi, zašto pristaju na patnju, nerazumevanje, nipodaštavanje? Kako tako lako stvore iluziju u koju će poverovati, personifikuju ljubav parčetom plave trake, kako ne požele da provere istinitost svojih maštarija, kako, bre, ne polude od tog neživota u neljubavi!?

Nota 1:
Ovo je zbirka pripovedaka. Različite su po senzibilitetu definitivno, da li i po kvalitetu, ne mogu da sudim. Moram priznati, da nije ove pripovetke koja me je jako dotakla, teško da bih uopšte i pisala o njoj. Pripovetka se zove se „Priča o Metsu Ajzrelsonu“. U stvari, to je priča koju je Anders želeo da ispriča gospođi Lindvol još jednom, tečnije, verodostojnije nego što ju je ispričao kada su se sreli na parobrodu, koju je kasnije ceo život sebi prepričavao kako bi bio spreman, ako se ukaže pravi trenutak.

Nota 2:
Ne znam šta je to između mene i Barnsa. Nekoliko njegovih knjiga sam pročitala i posle svake pomislim da me nije oduševio (opet!), a onda, posle nekog vremena čitam neku njegovu (opet!)! Još samo da dođem do „Šuma vremena“, ... to bi trebalo (konačno!) da bude naša slatka ljubav!

Ocena: 7/10
Izdavač: Geopoetika, 2005 (II izdanje)