Fajad Sulejman - Glasovi

Hamida el Biherija je život odneo iz rodnog sela Derviša kada je imao jedva deset godina. Potucao ga je po gradovima, lukama i brodovima. Na posletku ga je ukotvio u Parizu, gde je, nakon 30 godina, mogao za sebe reći da ima sve: uspešan i razgranat biznis, novac, obožavanu suprugu, dvoje dece... Uporedo sa zadovoljstvom, u njemu se budi žudnja da opet vidi rodni kraj, majku, brata, rođake, da svoju francusku suprugu upozna sa domovinom, sa svojim korenima.

***

Hamid piše pismo svom bratu Ahmedu u kom šalje novac i najavljuje da će ih posetiti u pratnji supruge Simone. I tu počinje igranka! Celo selo se diglo na noge: i policijski službenik i lokalna vlast i jedini koji tečno govori francuski, a o Hamidovoj porodici da i ne govorimo.
Gledajući kroz prizmu patrijahalnog vaspitanja i tradicije, pokušali su da se pred gostima prikažu u najboljem svetlu: pomeli su ulice, zatrpali rupe, postavili ulične svetiljke, skrojili sebi nova odela...

***

„Stiže i taj nezaboravni dan! Seoske žene su se doterale s rana jutra, a nalickale su i decu, i mušku i žensku. Obukle su im najbolju odeću koju imaju, pa su i mlađa i starija deca izgledala kao da je praznik nad praznicima! Odeća im je, doduše, bila stara, ali je za jutra barem bila čista. Bilo je tu i zakrpa, grubo i labavo našivenih. Većina dečurlije bila je bosa, ali su se potrudila da im majke i sestre operu i obrišu noge pre nego što su izašla iz kuća. Muškarci, a naročito rođaci el Biherijevih, zatim oni koji se i inače kicoše, kao i viđeniji dobrostojeći seljani, obukli su čistu odeću, od koje je ponešto bilo i nedavno opeglano u parnoj peglernici u gradu.“

***

***

Čitav roman predstavlja rašomonijadu u kojoj je objekat priče bila Simona. Svi su u nju gledali, muškarci o njoj sanjali, žene je imitirale, zavidele joj i ogovarale je. Sudar dve tako oprečne kulture je doneo sa sobom i iznenađenja i čuđenja i zavisti i ljubomore i niskih strasti svake vrste.
Svaki od učesnika događaja imao je svoju verziju šta je to Simona zgrešila, šta nije poštovala, a trebalo je, šta su joj oprostili, a šta nisu.

***

 „Simona je u zgradu doma stigla u pratnji Hamida i njegovog brata Ahmeda. Njen izgled me je razgalio kao muškarca, a rasrdio kao muža i čoveka. Leđa joj gola do struka, kosa podignuta iznad dugog vrata kao u gazele, grudi isturene, jedre, a ona linija gde se spajaju – otkrivena! Crvena haljina kratka, iznad kolena. Mladići iz Derviša i okolnih mesta bili su se razgalamili napolju, ispred doma, kao pomahnitali. Pomislio sam da će ih ona pokvariti i odvratiti nas od naših zabrađenih žena i čednih devojaka. Ali, tu se ništa ne može! Tako je to u njenoj zemlji, a ko nešto usvoji u detinjstvu i mladosti, toga se drži celog života. Ona je pri tom i naša gošća i žena jednog Dervišanina. Samo, ja sam iz dna duše osetio prezir prema Hamidu. Pao je nisko u mojim očima i rekoh, za sebe: „Budala“.“

***

A možda je mogao da preraste u humoristički roman, kakvim je i slutio spočetka. Mogao je, naravno, da je bilo više razumevanja i tolerancije za različitosti. Ovako se završio naglo, šamarom, iz višeručnog bekhend voleja.

Ko je primio šamar? Svi mi, čini mi se...

Nota 1:
Fajad je egipatski pisac, dobitnik više književnih nagrada. Ovim romanom je digao popriličnu prašinu u domovini. Zamerali su mu da je sopstveni narod prikazao u lošem svetlu. Ja nisam stekla utisak da mu je to bio cilj. Jednostavno, pisao je onako kako jeste, ne iznoseći osude nikome. Štaviše, roman i jeste inspirisan istinitim događajem.

Nota 2:
Za knjigu sam prvi put čula na blogu Stsh’s book corner. Sandrinu recenziju nemojte propustiti!

Ocena: 9/10
Izdavač: Clio, 2013 (I izdanje)