Živim obilje knjiga

Zastani na tren, ćuti, ništa ne misli ... prati emociju ! Ko hoće da doživi čudo mora imati srce nevino kao mleko, ne sme biti uobraženko, jer takvu stvoru doživeti čudo je teško. Ko hoće detinju radost da nađe mora umeti da oprosti onom ko mu podmeće klopke i zamke, i one će se pretvoriti u kočije, lađe i u sanke. Ko hoće da doživi čudo mora se radovati kao laste, mora mu biti dato da može i zaplakati obilato i kad do dečaka već odraste. Ko hoće da doživi čuda mora verovati da ona postoje u svetu svuda, da pokraj zvezda što ih vidimo i nevidljive zvezde se roje. Mora verovati međ' glasovima koji dopiru do našeg uha u tiho veče da ih još isto toliko ima, da i pesma za koju nemamo sluha svaki čas ukraj nas proteče. Ko hoće da doživi čudo ne sme zgaziti na stazi mrava, ne sme kamenom ptice da tuče, jer od dvoraca gde čudo spava ta nežna bića čuvaju ključe.

Evo da se spomenem leta prošlog. Sredina je jula, a leto je nekako čudno, ne može se čovek pošteno ni na vrućinu srdit, nema je. Stalno neka kiša, a uverenje je da će sada, evo samo što nije, ono beogradsko leto koje jedva čekaš da mine. Popodne je mirno, ukućani se razišli svaki svojim poslom ili zabavom. Idealan je trenutak da pogledam šta ima novo u virtualnom svetu proze i poezije. Vanjin blog, “Knjige koje volimo” , Milkin komentar u 9,50 PM, od prethodnog dana: “102. Kralj Lir, Vilijam Šekspir – kada bi mi neko uzeo ‘originalnu’ verziju ili prevedeni primjerak ove tragedije, pronašla bih ga i odsjekla mu ruke. Toliko volim ovo Šekspirovo štivo.” Tajac je u meni u momentu pogasio sve. Srce: udarilo je par puta jače i zatvorilo grlo Koža: / Mozak: ? Šta bi? Oči: / U sledećoj sekundi: Srce: miruje, ali tu gde mu nije mesto Koža: naježena od glave do pete Mozak: ?? Šta se dešava? Oči: / U trećoj sekundi: Srce: popušta, klizi na mesto Koža

Nekada, početkom onog veka Amerika je bila „zemlja daleka“, ali i obećana svima onima koji su krenuli pod njene skute, trbuhom za kruhom. Svevo Bandini, Italijan, zidar, bio je jedan od njih. Skućio se tamo, nije da nije. Posao sezonski, kuća na kredit, tri sina, žena Marija. Ona je mogla sve i sve htela, držala je ćoškove kuće zajedno da se ne razlete pod teretom oskudice, psovki i neostvarenih snova. Imala je blagu reč za sve i svakoga, razumevanje za dečje nestašluke i muževljevo nezadovoljstvo sopstvenim životom. *** „Samo Marija ume da se nosi sa tim crnim blokom mrgodnog gvožđa, polako, korak po korak, mazeći prvi stidljivi plamičak, dodajući cepku drveta, pa još jednu i još jednu, sve dok peć ne počne da dahće i grokće od imbecilnog zadovoljstva. Ona je Marija, i peć voli samo nju. Ako slučajno Arturo ili August ubace grumen uglja u njena proždrljiva usta, ta peć ludi od sopstvene groznice, počinje da ljušti farbu sa zidova, zastrašujuće žuta, komad pakla što sikće Marijin