Živim obilje knjiga

Zastani na tren, ćuti, ništa ne misli ... prati emociju ! Rašcešljane kose i bosa je bila, sedeć, bosonoga, uz te trske mlade: dok prolazah tuda mišljah da je vila, i rekoh: Hoćeš li doći u livade? Podiže na mene svoj pogled oholi što osta lepoti da na slavlje seća, i rekoh: Hoćeš li, dob je kad se voli, hoćeš li u šetnju pod senkom drveća? Brisala je stope kraj reke u travi: kad po drugi put zagleda se u me u nestašnoj djevi misao se javi, Oh! kako pevahu ptice udno šume! Kako voda blago ljubljaše obalu! Ugledah u trsci zelenoj i punoj devojčicu srećnu, divlju, ustreptalu, s kosom u očima, i s osmehom u njoj. Na današnji dan 1802. godine rodio se Viktor Igo, veliki romantičar, jedna od legendi Francuske - romanopisac, poeta i političar...

Zastani na tren, ćuti, ništa ne misli ... prati emociju ! Teško je dijelit pjesmu i pjevače: suza pripada oku koje plače, bol pripada usni, rijeka moru nekom, i lišće oluji. Ona je daleko. Sanjam da me sanja. Noć je. Izgubljena i prazna je ruka, ako nije njena. Nož pripada rani, uže svome vratu, raširene ruke - kazaljke na satu. Izgubljena ptica, pripada li jatu? Danas se navršava 93 godine od rođenja Zvonimira Goloba. Možda je široj publici i nepoznat, ali ne verujem da postoji neko da nije čuo Kemino izvođenje njegovih stihova: " Dušo moja, i kada krenem tako bih rado da se vratim... "

Zastani na tren, ćuti, ništa ne misli ... prati emociju ! Ostaće daleko za mnom ovi puti, Nestaće i ove suze kud i druge, Ja ću nove želje u svom srcu čuti, Kao nove laste. U večeri duge, Prah srebrnih zvezda dok lagano pada, I s cveća se diže svila, kao kose, Moja nova ljubav rodiće se tada Kao novi listak i nova kap rose. I kraj druge žene ja ću da se nadam, I da svoje srce rasipam i gubim: I opet misleći da prvi put stradam, I prvi put želim, i prvi put ljubim. Samo istinski veliki liričari, poštovaoci žena i zaljubljenici u život ispunjen ljubavlju mogu nizati ovakve stihove od kojih se i tuđa srca "rasipaju i gube". Danas se navršava 146 godina od rođenja Jovana Dučića.

Zastani na tren, ćuti, ništa ne misli ... prati emociju ! Srce moje samohrano, ko te dozva u moj dom? neumorna pletisanko, što pletivo pleteš tanko među javom i međ snom. Srce moje, srce ludo, šta ti misliš s pletivom? k’o pletilja ona stara, dan što plete, noć opara, među javom i međ snom. Srce moje, srce kivno, ubio te živi grom! što se ne daš meni živu razabrati u pletivu među javom i međ snom! Sto sedamdeset deveta je godina od rođenja pesnika koji je svoje stihove pleo u područjima omeđenim ljubavnim zanosima i očajanjima, večito inspirisan Lenkom, ljubavlju svojom neostvarenom. 

Zastani na tren, ćuti, ništa ne misli ... prati emociju ! Želela bih da se uvek sećam Srećnih dana naše ljubavi Tada je život bio mnogo lepši I sunce blistavije bilo no danas Uvelo lišće slaže se po zemlji A ja te još nisam zaboravila Uvelo lišće slaže se po zemlji Ko naša tuga i uspomene Hladni vetar odnosi ih Zajedno sve u noć zaborava A vidiš nisam zaboravila Pesmu koju si mi pevao Ta pesma je bila slična nama I tebi koji si me voleo I meni koja sam te volela Živeli smo zajedno Ti koji si me voleo I ja koja sam te volela Ali život razdvaja one One koji su se mnogo voleli O sasvim polako i bez šuma More briše tragove po pesku Koraka razišlih se ljubavnika. Na današnji dan, 1900. godine rodio se Žak Prever, ikona francuskog stiha. Moj prvi tinejdžerski rokovnik bio je ispunjen njegovim pesmama. I danas ljubavni rastanci i neuzvraćene ljubavi u mojim ušima izvikuju njegovo ime.