Živim obilje knjiga

Bilo je to vreme zgušnjavanja ljudskog nerazuma i pretvaranja u neljudskost, vreme kada su derani ostavljali svoje kosti po močvarama sveta za koji ranije nisu ni znali da postoji. Ratki su se vraćali. Među njima je bio i Ahmet Šabo. I tu počinje radnja ovog romana nad romanima. *** *** Kroz likove Ahmeta Šabe i njegove Tijane, zatim Mula Ibrahima, Muharema Neretljaka, Šehage Soče, kao i mnogih drugih sporednih, ali opet vešto iznijansiranih, dobijamo živu sliku života sarajevske kasabe toga vremena. *** Ahmet Šabo, ratnik-povratnik, siromah, bez posla, po obrazovanju – pismen, po vokaciji – duša čista, pesnička, zagledana u Tijanu... Na ogradi, između dve bašte, pod mesečinom, nastala je jedna od najlepših ljubavnih priča naše književnosti. „Sve više sam s njom, i kada sama sam. Odnosim sa sobom njeno ime, i blistavu sjenku ispod drveta. I pun sam njenog dubokog glasa, ljepši je od žubora vode.“ *** Na drugu stranu, on je čovek bez straha i zazora, ubeđen da je Bog

Tada reče bogataš : Govori nam o davanju. I on odvrati:   Dajete samo mrvičak ako dajete od svoga bogatstva. Kad od sebe dajete, istinski dajete. Jer, šta je vaše bogatstvo nego stvari koje čuvate i pazite iz straha da vam sutra ne zatrebaju? A sutra, šta će sutra doneti preopreznom psu koji zakopava kosti u neutrtom pesku dok hodočasnike prati do svetog grada? I šta je strah od nužde nego nužda sama? Nije li žeđ, koje se plašite dok vam izvor preliva, neutoljiva? Ima ih što daju mrvičak od mnogoga što imaju – i daju to da bi ih prepoznali, i njihova skrivena želja čini njihove darove beskorisnima. A ima ih koji imaju malo i sve daju. To su vernici života i darežljivosti života, i njihova škrinja nikada nije prazna. Ima ih koji daju s radošću, i ta im je radost nagrada. Ima ih koji daju s boli, i ta je bol njihovo krštenje. Ima ih koji daju ne upoznavši boli davanja, niti traže radosti, niti daju opominjući se vrline. Oni daju kao što u dolini smrča pušt

Kolumbija, prva polovina 20. veka. Mogla je biti i Srbija krajem 20. veka. Ili koja druga država drugog ili trećeg sveta u ma koje vreme. Nažalost. Pukovnik i supruga mu su protagonisti. Ubijeni sin jedinac i nasleđeni pevac za borbe uzrok tuge i goleme nade. Nade da će pevac pobediti i doneti im zaradu. Ne bogatsvo, već izvesnost da će imati što jesti neko vreme. Bar dok ne stigne rešenje o penziji koju pukovnik čeka već punih petnaest godina. S uredno podgrejanom nadom svakog petka odlazi do pristaništa gde dolazi pošta. A zatim, iz petka u petak, toj istoj nadi okreće drugi obraz na koji poštar-čamdžija prilepi odbijenicu da pismo nije stiglo jer „pukovniku nema ko da piše“ ... *** *** A njih dvoje staraca, „siročad svoga sina“ , ostali su iza ivice egzistencije, nemoćni da se izbore s korupcijskim demonima vlasti, nesnađeni za ma šta drugo... Lik supruge je ženski pragmatičan, deluje na nivou realnosti sada i ovde: šta staviti na tanjir, šta obuti, ima li se za nahranit p