Markes Gabriel Garsija - Pukovniku nema ko da piše

Kolumbija, prva polovina 20. veka. Mogla je biti i Srbija krajem 20. veka. Ili koja druga država drugog ili trećeg sveta u ma koje vreme. Nažalost.
Pukovnik i supruga mu su protagonisti. Ubijeni sin jedinac i nasleđeni pevac za borbe uzrok tuge i goleme nade. Nade da će pevac pobediti i doneti im zaradu. Ne bogatsvo, već izvesnost da će imati što jesti neko vreme. Bar dok ne stigne rešenje o penziji koju pukovnik čeka već punih petnaest godina. S uredno podgrejanom nadom svakog petka odlazi do pristaništa gde dolazi pošta. A zatim, iz petka u petak, toj istoj nadi okreće drugi obraz na koji poštar-čamdžija prilepi odbijenicu da pismo nije stiglo jer „pukovniku nema ko da piše“ ...

***

***

A njih dvoje staraca, „siročad svoga sina“, ostali su iza ivice egzistencije, nemoćni da se izbore s korupcijskim demonima vlasti, nesnađeni za ma šta drugo...
Lik supruge je ženski pragmatičan, deluje na nivou realnosti sada i ovde: šta staviti na tanjir, šta obuti, ima li se za nahranit pevca, može li se koja stvar iz kuće prodati...
Lik pukovnika je fascinantan u svojoj savršenoj jednostavnosti. Borio se za domovinu i ostvario pravo na penziju. Tačka. Ima pevca koji će za tri meseca pobediti u borbi i obezbediti im imetak. Takođe tačka. Sasvim dovoljno da njih dvoje mogu živeti. Šta tu ima još da se priča? Treba samo biti strpljiv, jer je sve rešeno.

***

Nota 1:
Radnja romana je opštepoznata, a siže stane u nekoliko rečenica.
Prilikom čitanja su mi se stalno preplitale emocije i budile asocijacije na Beketovog Godoa u uskoj sprezi s Lazarevićevom pripovetkom „Sve će to narod pozlatiti“, glazirano frazom da revolucija jede svoju decu.
I te me asocijacije nisu iznenadile. Nekako su i one opštepoznate.
Ono što me je iznenadilo što sam paralelno s ovim delom čitala pesme Ivana V. Lalića i plakala dirnuta svakim njegovim stihom koji poziva na milost.  Jer, zaista, ništa meni ovde nije nedostajalo, osim milosti.

„Gospod ubija i oživljuje, posluje
U našem svakodnevlju, kao baštovan:

Kalemi, čupa korov, podrezuje,
I vlažne hrpe lišća pali u poznu jesen;
Dim štima oči, suze nas gorče peku.

Posluje kao bolničar koji se muva, ćutljiv:
Namešta jastuk, udeva iglu u venu,
Njegovi su otisci prstiju na boci
Iz koje kaplje milost; menja zavoj, mrlje su krvi
Ko mrlje vina na stolnjaku poslednje večere.“

 

Nota 2:
Neobične priče su se meni uplele u čitanje ovog dela. Ima već više od dve godine kako sam obećala Argentinčici (kako ju je lepo prozvala Milka), poznatijoj nekada na instagramu kao @maradona_ggg ili @dete_trenutka, da ću Markesu dati drugu šansu i pročitati ovu knjigu. Inače, Markes kod mene nije dobio prolaznu ocenu još iz vremena njegovog Nobela, a moga srednjoškolstva, romanom „Sto godina samoće“. I nije da nisam htela i ranije, ali mi se nikako nije dalo...
A šta je mene sada povuklo da sa cele one gomile željenih i jedvačekanih sajamskih knjiga ne izaberem ništa, nego da se okrenem Pukovniku, lepo nemam pojma.
Nakon čitanja nekog dela  ja sebi ostavljam dosta vremena da slova sazru i lepo se ugrade u moje ćelije, pa me je u tom poslu i dočekala vest da je Maradona preminuo. Šok.
Draga moja @maradona_ggg, gde god da si, zaista ti ponosno mogu reći: Pukovnik je pročitan i nije mi žao, nimalo!

Ocena: 9/10
Izdavač: Znanje Zagreb, 1978 (II izdanje)