Živim obilje knjiga

Glavne junakinje ovog romana su sestre Iris i Lora Čejs. Rođene su neposredno nakon Velikog rata, u maloj kanadskoj varoši, Avilionu. Od tri brata, jedino se njihov otac, Norval, živ vratio sa fronta. Snove o obrazovanju i putovanjima morao je da zameni preuzimanjem porodične fabrike za proizvodnju dugmadi. Majka im je bila dosta stegnuta žena, društveno empatična, ali ne topla i brižna na ličnom nivou. Umire dok su devojčice bile još male. Glavnu ulogu u njihovom odrastanju ima njihova domaćica, Rini. *** „U sedmici pred svoju smrt – jednog od onih groznih jutara – majka je rekla nešto čudno, mada u tom trenutku nisam to smatrala čudnim. Rekla je: „U dubini duše, vaš otac vas voli.“ Nije imala obićaj da nam govori o osećanjima, pogotovo ne o ljubavi – ni sopstvenoj ni tuđoj, osim božje. Međutim, od roditelja se očekuje da vole svoju decu, pa su me njene reči sigurno umirile: uprkos spoljnom utisku, moj otac bio je ravan drugim očevima. Sada pak mislim da izjava nije bila tako

Jozo Taraš se, još u ranoj maladosti, hteo izvući iz materijalne bede, te je pošao u Ameriku da tamo sebi nađe priliku. Misao vodilja mu je bila da zaradi dosta novaca, te da se u rodne Kanavle vrati kao gospodin čovek. Jozo se i obogatio, ali je i ostao bez svog bogatstva. Totalno skrhan događajima, bez ikoga svog, već osamdesetogodišnjak, odlučuje da se vrati u rodni kraj i da se zamonaši, ne bi li u manastiru dočekao kraj života. *** ***  Na drugu stranu, Dubrovčanka Marija je već dvadesatak godina odbijala prosce. Niko nikad nije čuo da je za nekog muškog rekla neku lepu reč, dok nije videla Jozu kako šeta Stradunom i izgovorila: „Lijepa li starca, Bože mili.“   I tako je on šetao iz dana u dan, a ona zaljubljeno ponavljala istu repliku. Bez obzira što je bio duplo stariji od nje desila se ljubav i da, živeli su zajedno. *** A ko je, uopšte, Korina? Kad god bi se Jozi dešavali veliki i prelomni događaji, odnekud bi se u njegov život ušetala bela mačka „sa mrljama

Zastani na tren, ćuti, ništa ne misli ... prati emociju ! Mesta koja volimo postoje samo po nama, Razoren prostor samo je privid u stalnom vremenu, Mesta koja volimo ne možemo napustiti, Mesta koja volimo zajedno, zajedno, zajedno. Pa zar je ova soba soba ili je zagrljaj, I šta je pod prozorom: ulica ili godine? A prozor, to je samo otisak prve kiše Koju smo razumeli, koja se stalno ponavlja, I ovaj zid ne međi sobu, nego mozda noć U kojoj sin se pokrenu u krvi tvojoj zaspaloj, Sin kao leptir od plamena u sobi tvojih ogledala, Noć kad si bila uplašena od svoje svetlosti, I ova vrata vode u bilo koje popodne Koje ih nadživljuje, zauvek naseljeno Običnim tvojim kretnjama, kada si ulazila, Kao vatra u bakar, u moje jedino pamćenje; Kad odeš, prostor za tobom sklapa se kao voda, Nemoj se osvrtati: ničeg van tebe nema, Prostor je samo vreme na drugi način vidljivo, Mesta koja volimo ne možemo napustiti. Na današnji dan je rođen pesnik tako snažnih

Mojim maturantima se približio kraj školske godine, lektire su nabavljene i pročitane, čini se da nema više izneneđenja. Kad, kao dopunsku knjigu profeser je ponudio „Prelest“, mladog autora Filipa Grbića. Naslov je neobičan, značenje mi je nepoznato. Pretpostaviću da nisam jedina, te prepisujem citat pojašnjenja dat u uvodniku knjige. *** „Strasti se, takmičeći među sobom, bore za mene, neprestano me preotimaju jedna od druge, kovitlaju me, onespokojavaju. I ne vidim svoje žalosno stanje! Na umu mome je neprozirna zavesa mraka; na srcu mi teški kamen neosetljivosti.“ Sv. Ignjatije Brjančaninov, O prelesti *** *** Protagonista ovog romana je Maksim Tumanov, čovek na pragu srednjih godina, gimnazijski profesor filozofije. Ovo je, u stvari, priča o njegovom životu počev od nekih studenstskih dana. Sećanja se mešaju sa sadašnjim trenutkom, doživljaji sa davnim prijateljima nalaze plodno tle i u sadašnjosti, život mu je Gordijev čvor, a on je nesvestan čak i toga da život