Živim obilje knjiga

Zastani na tren, ćuti, ništa ne misli ... prati emociju ! Ko zna (ah, niko, niko ništa ne zna. Krhko je znanje!) Možda je pao trak istine u me, A možda su sanje. Još bi nam mogla desiti se ljubav, Desiti - velim, Ali ja ne znam da li da je želim, Ili ne želim. U moru života što vječito kipi, Što vječito hlapi, Stvaraju se opet, sastaju se opet Možda iste kapi - I kad prođe vječnost zvjezdanijem putem, Jedna vječnost pusta, Mogla bi se opet u poljupcu naći Neka ista usta. Možda ćeš se jednom uveče pojavit Prekrasna, u plavom, Ne sluteći da si svoju svjetlost lila Mojom davnom javom, I ja, koji pišem srcem punim tebe Ove čudne rime, Oh, ja neću znati, čežnjo moje biti, Niti tvoje ime! Pa ako i duša u tom trenutku Svoje uho napne, Sigurnim će glasom zaglušiti razum Sve što slutnja šapne; Kod večernjih lampi mi ćemo se kradom Poglédat ko stranci, Bez imalo svijesti koliko nas vežu Neki stari lanci. No vrijeme se kreće, no v

Neka čudna uznemirenost dolazi mi s prvim jesenjim kišama, s onim davno zaboravljenim hladnoćama koje se zavlače pod rukave uzrokujući želju da se negde ušuškamo uz topao čaj, bar. Odmor je prošao, poslovna rutina se otvara u svim svojim gabaritima, kuća, porodica ... Vreme je slasti koje sa sobom nose svi oni darovi prirode koje flaširam, tegliram i pakiram na najrazličitije načine. Ovo je fizički meni najzahtevniji deo godine. Vreme sna nije duže od 5-6 sati dnevno. On dolazi silovito, naglo i počinjem da sanjam pre nego što mi glava dodirne jastuk. Nije to ono što mi mira ne da. Ni kratak san nije ono što ne mogu podneti. Muku mi zadaje neka nesvakidašnja seta, neka žal neznano za čim. U časovima odmora, kad mi je želja da leđa ispravim rešavajući se fizičke boli i pročitam koju stranicu koja nudi lepotu da mi dušu opusti, meni mozak vrti neke svoje priče nespreman da se prepusti tuđoj inspiraciji. *** „Od onoga što nije i što nikad neće biti prave vešti pisci najlepše p