Živim obilje knjiga

Zastani na tren, ćuti, ništa ne misli ... prati emociju ! Ko hoće da doživi čudo mora imati srce nevino kao mleko, ne sme biti uobraženko, jer takvu stvoru doživeti čudo je teško. Ko hoće detinju radost da nađe mora umeti da oprosti onom ko mu podmeće klopke i zamke, i one će se pretvoriti u kočije, lađe i u sanke. Ko hoće da doživi čudo mora se radovati kao laste, mora mu biti dato da može i zaplakati obilato i kad do dečaka već odraste. Ko hoće da doživi čuda mora verovati da ona postoje u svetu svuda, da pokraj zvezda što ih vidimo i nevidljive zvezde se roje. Mora verovati međ' glasovima koji dopiru do našeg uha u tiho veče da ih još isto toliko ima, da i pesma za koju nemamo sluha svaki čas ukraj nas proteče. Ko hoće da doživi čudo ne sme zgaziti na stazi mrava, ne sme kamenom ptice da tuče, jer od dvoraca gde čudo spava ta nežna bića čuvaju ključe.

Evo da se spomenem leta prošlog. Sredina je jula, a leto je nekako čudno, ne može se čovek pošteno ni na vrućinu srdit, nema je. Stalno neka kiša, a uverenje je da će sada, evo samo što nije, ono beogradsko leto koje jedva čekaš da mine. Popodne je mirno, ukućani se razišli svaki svojim poslom ili zabavom. Idealan je trenutak da pogledam šta ima novo u virtualnom svetu proze i poezije. Vanjin blog, “Knjige koje volimo” , Milkin komentar u 9,50 PM, od prethodnog dana: “102. Kralj Lir, Vilijam Šekspir – kada bi mi neko uzeo ‘originalnu’ verziju ili prevedeni primjerak ove tragedije, pronašla bih ga i odsjekla mu ruke. Toliko volim ovo Šekspirovo štivo.” Tajac je u meni u momentu pogasio sve. Srce: udarilo je par puta jače i zatvorilo grlo Koža: / Mozak: ? Šta bi? Oči: / U sledećoj sekundi: Srce: miruje, ali tu gde mu nije mesto Koža: naježena od glave do pete Mozak: ?? Šta se dešava? Oči: / U trećoj sekundi: Srce: popušta, klizi na mesto Koža

Nekada, početkom onog veka Amerika je bila „zemlja daleka“, ali i obećana svima onima koji su krenuli pod njene skute, trbuhom za kruhom. Svevo Bandini, Italijan, zidar, bio je jedan od njih. Skućio se tamo, nije da nije. Posao sezonski, kuća na kredit, tri sina, žena Marija. Ona je mogla sve i sve htela, držala je ćoškove kuće zajedno da se ne razlete pod teretom oskudice, psovki i neostvarenih snova. Imala je blagu reč za sve i svakoga, razumevanje za dečje nestašluke i muževljevo nezadovoljstvo sopstvenim životom. *** „Samo Marija ume da se nosi sa tim crnim blokom mrgodnog gvožđa, polako, korak po korak, mazeći prvi stidljivi plamičak, dodajući cepku drveta, pa još jednu i još jednu, sve dok peć ne počne da dahće i grokće od imbecilnog zadovoljstva. Ona je Marija, i peć voli samo nju. Ako slučajno Arturo ili August ubace grumen uglja u njena proždrljiva usta, ta peć ludi od sopstvene groznice, počinje da ljušti farbu sa zidova, zastrašujuće žuta, komad pakla što sikće Marijin

Zastani na tren, ćuti, ništa ne misli ... prati emociju ! Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja, Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao: Da je čujem uzalud sam danas kušao, Kao da je pesma bila sreća moja sva. Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja. U snu svome nisam znao za buđenja moć, I da zemlji treba sunca, jutra i zore; Da u danu gube zvezde bele odore; Bledi mesec da se kreće u umrlu noć. U snu svome nisam znao za buđenja moć. Ja sad jedva mogu znati da imadoh san, I u njemu oči neke, nebo nečije, Neko lice, ne znam kakvo, možda dečije, Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan. Ja sad jedva mogu znati da imadoh san. Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih: Kao da je san mi ceo bio od pene, Il' te oči da su moja duša van mene, Ni arije, ni sveg drugog, što ja noćas snih; Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih. Ali slutim, a slutiti još znam. Ja sad slutim za te oči, da su baš one, Što me čudno po životu vode i gone: U snu dođu, da me vide, šta li ra

Sasvim enigmati čno i egzotično mi deluje ovaj roman postavljen u okvire kraja osamdesetih godina prošlog veka, obuhvatajući celu deceniju devedesetih, deceniju vihora i oluja , završavajući opozicionim šetnjama na beogradskim ulicama. Ne mogu da objasnim zašto mi je egzotičniji period u kom sam živela od nekog drugog, napr. perioda Drugog svetskog rata, ali tako je. S početka, radnja se dešava u Beogradu, odnosno u Zemunu, a kasnije protagonista odlazi u inostranstvo. Uglavnom, glavni lik je pisac koji živi krajnje usmljeničkim životom: jede, spava, šeta, piše i tako iz dana u dan. *** “Nisam mogao da se setim te rečenice, ali pisanje je, ma koliko to čudno zvučalo, samo oblik zaborava. Ne piše se (sada sam u to sasvim siguran) da bi se setilo ili upamtilo, već da bi prestalo da se pamti.” *** On je na krajnje bizaran način došao u posed fascikle s tajnim dosijeima nekih ljudi koji su pripadali javnom životu u doba pred sam raspad Jugoslavije. Ta fascikla je imala presudan u

Beogradskom Sajamu knjiga se svake godine radujem k’o snaša seoskom poselu! Moram priznati da moje odmakle godine ne donose nikakvo smirenje po tom pitanju. Od 2001. godine sam redovan gost. Svaka je godina donela nešto novo. Spiskovi se, svakako, uvek prave i ne poštuju. Nikad mi to nije smetalo. Bude uvek nekakvih ekstra želja, neočekivanih susreta, zadatih tema ... Međutim, ova godina je ipak specijalnija od prethodnih. Toliko inspiracije, preporuka, pozitivne energije, ljubavi, zajedničkih interesovanja sam dobila od svih vas sa blogova i instagrama da je ovo morao biti jedan sasvim poseban i fantomastičan Sajam. Kada sam shvatila da fizički ne mogu da donesem sve to što nameravam da kupim, odlučila sam da polovne knjige naručim s Kupinda (2/3 od ukupne količine, po slobodnoj proceni). Paketi su mi stizali cele nedelje dok je trajao Sajam! Beskrajno mudra odluka! Kako ne mogu sve knjige da stanu na jednu fotku, malo sam ih tematski razdelila. Nije previše bitno koje su knji

Zastani na tren, ćuti, ništa ne misli ... prati emociju ! Kad se oslobodimo nepotrebnog, naše disanje se ubrzava, ugušen san o slobodi, otvara se ka novom krugu, miriše na bijelu magnoliju i početak novog života. Neko vrcavo ljeto, zaneseno od vibracija života, uvijek i iznova. Ne postoji težina postojanja, to sam uvijek nekako znala i oduvijek se sve u meni opirialo da je to princip procesa života. Tereti nemaju veze sa godinama imaju veze sa čovjekom. Suluda bremena na našim leđima, kojima smo pritisnuti, obično zarad tuđih poriva, dok ne shvatimo, da nas tako često ne umara ono naše nego tuđe. Ono što smo ukrali, naslijedili i pozajmili, nelično, kolektivno, i neće da sraste sa našom kožom poput tuđe krvi koja nam se opire, pobunjena i neprihvaćena a koja nekom drugom biva idealna. Sloboda je prva i ultimativna potreba, svakog osviješćenog čovjeka, da krilato misli, postoji i odlučuje, jer život nas zapravo nikad ne izdaje, izdajemo se s

Danas je 40 dana od kad se upokojio prof. dr Vladeta Jerotić jedan, uz patrijarha Pavla, od najvećih imena novije srpske duhovnosti. Bio je svetionik svima nama koji smo krenuli putem individuacije i/ili oboženja i odličan primer da i duboka starost može biti fascinantna i blistava. Bez ikakve želje da prepričavam njegovo delo, izdvojiću par citata iz njegovih knjiga za podsećanje na velikog i dragog čoveka. *** *** Iz knjige „Mudri kao zmije, bezazleni kao golubovi“ „Koji su još mogući uzroci zašto se ljudi plaše ljubavi? Da li moguće da je nekad ljubav roditelja uzrok straha deteta od ljubavi? Izgleda neobično, ali upravo se tako paradoksalno stanje u mnogim porodicama stvara. Savremena psihologija upotrebljava izraz “prezaštitna” majka (ili otac) za onog roditelja koji u strahu lebdi nad detetom, već od njegovog rođenja, pa sve do pozne adolescencije, nekad i duže. Deca odgajana pod “staklenim zvonom”, od preterano brižnih, u stvari uplašenih roditelja (često neu

Kada su sovjetske trupe 1968. godine ušle u Čehoslovačku, sve je dobilo neki naročiti smisao, težak i nikome drag . Bilo je to vreme brutalnog prelamanja državne politike preko leđa običnog čoveka. Svako je za sebe morao doneti odluku – ostati ili otići, s nadom da će izabrati bolje rešenje, sa dubokom slutnjom da u trenutku donošenja odluke nema pojma koje je to. *** *** Irena je bila mlada devojka željna života i snova. U Pragu je živela s predominantnom majkom od koje je jedva čekala da pobegne. Kada joj je Martin ponudio brak i preseljnje u Pariz, nije odbila ponudu. Jozef, veterinar, u Pragu je ostavio roditelje i brata, preselio se u Dansku i oženio strankinjom. Igrom slučaja oboje ostaju bez svojih bračnih partnera. Sada, dvadeset godina kasnije, gvozdena zavesa je pala. Svako je, iz svojih razloga, krenuo put napuštene domovine. Svako je pregrmeo par otrežnjujućih uvida. Za njihove priče postoji mesto susreta ... *** „Ali sada, sada su reči izlazile same

Znate li šta je bosanski lonac? To je jelo od svakojakog povrća i mesa koje se zajedno kuva, u zemljanom sudu, na tihoj vatri, satima. A može se staviti i u ekspres lonac, pa će biti brže gotovo. Ali Bosanci kažu da to nije ono pravo, a i lonac koji je pod pritiskom može da eksplodira. Dešava se, retko, ali se dešava. Dešava se i da Bosna eksplodira i da onda nepovezanih i rasutih sudbina ima na sve strane, duša nesmirenih i pogleda začuđenih. Autor, i sam rođen u Sarajevu, je pokupio fragmente uhvaćene u pola koraka, nespremne za promene, a nevoljne za napuštanje rodnog grada. Kako to objasniti nekome ko nije odavde (odande) ? *** „Pitao on mene da li mi je žao što sam nakon što tri puta obiđoh svijet završio u opkoljenom Sarajevu, a ja mu kažem da nisam tu završio nego sam se tu rodio ne daj Bože da sam glavu ostavio negdje drugdje, niti bi me ko spomenuo niti bi kome bio važan, a osim toga, ni groblja u svijetu, pogotovo u Americi, nisu kao sarajevska, poredaju se mrtva

Zastani na tren, ćuti, ništa ne misli ... prati emociju ! Ko zna (ah, niko, niko ništa ne zna. Krhko je znanje!) Možda je pao trak istine u me, A možda su sanje. Još bi nam mogla desiti se ljubav, Desiti - velim, Ali ja ne znam da li da je želim, Ili ne želim. U moru života što vječito kipi, Što vječito hlapi, Stvaraju se opet, sastaju se opet Možda iste kapi - I kad prođe vječnost zvjezdanijem putem, Jedna vječnost pusta, Mogla bi se opet u poljupcu naći Neka ista usta. Možda ćeš se jednom uveče pojavit Prekrasna, u plavom, Ne sluteći da si svoju svjetlost lila Mojom davnom javom, I ja, koji pišem srcem punim tebe Ove čudne rime, Oh, ja neću znati, čežnjo moje biti, Niti tvoje ime! Pa ako i duša u tom trenutku Svoje uho napne, Sigurnim će glasom zaglušiti razum Sve što slutnja šapne; Kod večernjih lampi mi ćemo se kradom Poglédat ko stranci, Bez imalo svijesti koliko nas vežu Neki stari lanci. No vrijeme se kreće, no v

Neka čudna uznemirenost dolazi mi s prvim jesenjim kišama, s onim davno zaboravljenim hladnoćama koje se zavlače pod rukave uzrokujući želju da se negde ušuškamo uz topao čaj, bar. Odmor je prošao, poslovna rutina se otvara u svim svojim gabaritima, kuća, porodica ... Vreme je slasti koje sa sobom nose svi oni darovi prirode koje flaširam, tegliram i pakiram na najrazličitije načine. Ovo je fizički meni najzahtevniji deo godine. Vreme sna nije duže od 5-6 sati dnevno. On dolazi silovito, naglo i počinjem da sanjam pre nego što mi glava dodirne jastuk. Nije to ono što mi mira ne da. Ni kratak san nije ono što ne mogu podneti. Muku mi zadaje neka nesvakidašnja seta, neka žal neznano za čim. U časovima odmora, kad mi je želja da leđa ispravim rešavajući se fizičke boli i pročitam koju stranicu koja nudi lepotu da mi dušu opusti, meni mozak vrti neke svoje priče nespreman da se prepusti tuđoj inspiraciji. *** „Od onoga što nije i što nikad neće biti prave vešti pisci najlepše p

Godina je 1980, Matinela, mestašce u široj okolini Napulja, teška provincija j uga Italije . Na prvi pogled mesto kao i svako drugo: crkva, krčma, škola, par prašnjavih ulica, na sve strane radoznale oči u bliskoj sprezi s dokonim ustima ... Pa ipak, ima par sitnica koja Matinelu razlikuju od okoline. Najznačajnija je porodica desetogodišnjeg Izidora. *** Otac Kvirino je simpatizer levičarskog pokreta, buntovnik, oštri posmatrač prilika u društvu, pesnik u duši, fanatičan ljubitelj svoje žene. Za svoju razrokost je govorio da na taj način ima širi pogled na situaciju, a za razroko oko da mu je to periferni vid. Bio je čovek jedinstvenih rituala. Pisanje ljubavnih pisama u kupatilu bilo je samo jedno od njih. Svako pismo je bilo naslovljeno drugome: ženi, sinu, samom sebi, predsedniku države, Bahu, odnosno svima koje je voleo i poštovao.   Majka Stela je nadaleko čuvena po svojim taljetelama, pužićima i svim drugim vrstama testenine koje nije stizala da umesi koliko su bili traže