Albahari David - Mrak

Sasvim enigmatično i egzotično mi deluje ovaj roman postavljen u okvire kraja osamdesetih godina prošlog veka, obuhvatajući celu deceniju devedesetih, deceniju vihora i oluja, završavajući opozicionim šetnjama na beogradskim ulicama. Ne mogu da objasnim zašto mi je egzotičniji period u kom sam živela od nekog drugog, napr. perioda Drugog svetskog rata, ali tako je. S početka, radnja se dešava u Beogradu, odnosno u Zemunu, a kasnije protagonista odlazi u inostranstvo. Uglavnom, glavni lik je pisac koji živi krajnje usmljeničkim životom: jede, spava, šeta, piše i tako iz dana u dan.

***

“Nisam mogao da se setim te rečenice, ali pisanje je, ma koliko to čudno zvučalo, samo oblik zaborava. Ne piše se (sada sam u to sasvim siguran) da bi se setilo ili upamtilo, već da bi prestalo da se pamti.”

***

On je na krajnje bizaran način došao u posed fascikle s tajnim dosijeima nekih ljudi koji su pripadali javnom životu u doba pred sam raspad Jugoslavije. Ta fascikla je imala presudan uticaj na putanju i kvalitet njegovog života, mučeći ga i opterećujući svojim postojanjem.

***

***

I u tom nekom vakumu, ne znam ni sama da imenujem čega, ali nečeg gotovo opipljivog, izronio je lik žene koji mu je pomutio sva čula. Da li je želeo ženu, neku, bilo koju, neku određenu, ...? Ne, nije mu bilo ni na kraj pameti, pogotovo ne ženu svoga prijatelja. I onda se pojavila ona pred njim i svaki delić tela, svaka ćelija je znala to što njegov mozak još uvek nije uspevao da formuliše.

***

„Zato ću reći samo to da je Metka imala lice u koje čovek, kada ga vidi, odmah želi da se pretvotri. Nisam siguran da je to opis, ali zašto ne bi bio? Ništa se na tom licu nije izdvajalo, a ipak je svaki njegov deo, sam za sebe, činio besprekornu celinu. Ne govorim o savršenosti; govorim o skladu. I to je, valjda, opis. Neka lica su zbir delova, ali Metkino lice je bilo skup celina. Ništa više od toga ne umem da kažem.“

***

Jednostavno, desilo se, kao što se i tada sve nekako jednostavno dešavalo, verovatno poprilično uslovljeno činjenicom da se tada život dosta nisko kotirao, da pojmovi kao što su sigurnost i izvesnost nisu bile aktuelne, a sentensa “Danas jesi, sutra nisi” je dobijala svoje prave obrise. Nije ovo roman o opsesivnoj ljubavi ili uzvišenim idealima velike i večite ljubavi, nego priča o dvoje, o pogledima i dodirima... Pa čak je i to samo jedna dimenzija romana koji je i o koječemu drugom.

***

„Otključao sam vrata, ušao prvi u stan, u predsoblju je već gorelo svetlo, uvek sam ostavljao neko upaljeno svetlo, Metka je zastala, pomislila možda da je neko u stanu, u sobi ili kuhinji, pružio sam ruku da je podstaknem, da je uvedem, i blago je uhvatio za mišicu, a ona je napravila korak više ili korak manje, svejedno, i narednog trenutka smo se ljubili. Pomislio sam, sećam se, kako neko može da nas vidi kroz otvorena vrata, ali nisam mogao da ih dosegnem i zatvorim. Sve se potom događalo kao i u većini knjiga: skidanje odeće, šaputanje, poneka nezgrapnost, lagano prepoznavanje, uzdah, stisak. Nisu to detalji kojima treba posvećivati pažnju. Uostalom, postoje stvari koje ne vredi opisivati rečima. Ne znači to da se ne mogu opisati, ali svako ko ih je doživeo zna da se o njima ne govori rečima.“

Nota 1:

Pre nego što sam počela sa čitanjem ove knjige na um su mi dolazili, na različite načine, slike, priče, utisci o zaljubljenim muškarcima, o onima koji pate, o onima koji čekaju... Opet, nekako su me opsedali i ginko listovi, pa sam kući donela nekoliko žutih. Povrh svega toga Milka je objavila na blogu prikaz Albaharijeve knjige “Krava je usamljena životinja”. To mi je i bio okidač da sa sajamske gomile odaberem baš ovog, mog, Albaharija. Kada sam u knjizi prepoznala zaljubljenog muškarca i ginkov list, znala sam da je to prava knjiga za mene u ovom trenutku...

Ocena: 8/10
Izdavač: Stubovi kulture, 2008 (I izdanje)