Živim obilje knjiga

Do šao je iz svog rodnog mesta u Zagreb studirati poljoprivredu. Bio je prvi koji je krenuo na visoke škole iz tog ličkog sela koje je od najbliže stanice voza udaljeno sat i po peške, kroz šume i njive. Godine behu one s kraja osamdesetih, godine najlepšeg sunca, muzike i smeha, godine pred buru... *** *** Kao dečak je bio bistar i okretan, od malena navikao da se sklanja od očeva pijana pogleda i preke naravi, životom izbrušen da svaki put utekne i pretekne.   Sve svoje nade i nejasne predstave o odrastanju je pretočio u ravnodušni prezir prema planiranju budućnosti, završavanju škole, preuzimanju odgovornosti, u život od danas do... pa, ni do sutra. On, Čarli, i njegov drug Džimi jurili su za dobrim osećajem kao za smislom u rokabili frizuri, pivu, zagrebačkim klubovima, devojkama, ... Kada su ga stigle i prve odgovornosti kojima nije mogao uteći počele su se vraćati, u mnogo intenzivnijem obliku, teskobe i poteškoće s disanjem.   *** „Neko vrijeme stajao sam i gled

Pisac... Ko je on? Slučajni prolaznik bi ga, možda, opisao kao usamljenog starca, ćutljivog i dokonog koji popodneva provodi hodajući ulicama. On jeste sam, ali nipošto usamljen. Ćuti, ali reči trepere oko njega. Šeta ulicama grada, ali to je neophodnost i preduslov pisanja – nikako besciljna dokolica... *** *** Reči, ... reči su oko njega i čitav fišek satkan od reči ostavlja tek mali otvor prema spoljašnjem svetu. Maleni, dovoljan da zaustavi sve što je iritirajuće, a opet optimalan za ono inspirišuće. Piščev život je poput okeana – talasi plime donose koncentraciju, misli, rečenice, rad ... To su trenuci kada su daljine u dometu htenja, kada nada nosi ruku koja piše i razgrće svaku sumnju u svrsishodnost postojanja Pisca i Čitaoca. Njih smenjuju periodi oseke, časovi koji ga vuku da izađe iz kuće. Nisu to časovi pada i preispitivanja, sumnje u opravdanost pisanja, što bi predstavljalo sumnju u sam život. Nikako ne! Doduše, ima i stvaralačke krize, melanholije, zapita

Zastani na tren, ćuti, ništa ne misli ... prati emociju ! Plava luna vedrim zrakom u prelesti divno teče ispod polja zvjezdanije u proljećnu tihu veče, siplje zrake magičeske, čuvstva tajna neka budi, te smrtnika žedni pogled u dražesti slatkoj bludi. Nad njom zv’jezde rojevima brilijantna kola vode, pod njom kaplje rojevima zažižu se rojne vode; na grm slavuj usamljeni armoničku pjesnu poje, mušice se ognjevite ka komete male roje. Ja zamišljen pred šatorom na šareni ćilim sjedim i s pogledom vnimatelnim svu divotu ovu gledim. Čuvstva su mi sad trejazna, a misli se razletile; krasota mi ova boža razvijala umne sile. Nego opet k sebe dođi, u ništavno ljudsko stanje, al’ lišeno svoga trona božestvo sam neko manje; pretčuvstvijem nekim slatkim hod Dijanin veličavi dušu mi je napojio – sve njen v’jenac gledim plavi, O nasljedstvo idejalno, ti nam gojiš besmrtije, te sa nebom duša ljudska ima svoje snošenije! Sluh i duša u nadeždi plivajuć

Jedina nit oko koje su se sve priče previle je ljubav. Ljubav kao krajnje subjektivna percepcija – od blagog zanosa što izaziva tek neznatni nemir do patologije pogrešno srasle emotivne grane. Ni vreme, a ni mesto ne igraju ulogu u ovim pričama. Mogu se dogoditi, ili su se dogodile, bilo kome, nama takođe... *** ... “Ako je hrabrost pobeda straha - njihov je nepobediv. Strah od rezova, napuštanja onog i one koja se ne voli i mirno spava, jer misli da je sve u najboljem redu. Od napuštanja besmislenog života. Strah od iskrivljene slike o dečjem tužnom odrastanju bez onog koji ga je začeo. Strah od promene i od boljeg. Od nasmejanih doručaka koji nisu obedovani godinama. Stah od mogućnosti da od njihove dve senke, svake noći – naprave samo jednu. Od zaboravljenih osmeha i povratka izgubljenog – svega.“ ... *** *** Priče su kratke i bombastične. Liči mi da je autor izvukao, kao konus leda iz glečera, sam koren nečije ljubavi, te da je ova zbirka priča, uistinu zbirka konus

Ima već neko vreme kako moj lični, unutrašnji časovnik zaokružuje godinu u oktobru velikom celonedeljnom svetkovinom - Sajmom knjiga u Beogradu. Kako se jesen zahuktava, tako i tenzija raste, spiskovi se prave i prekrajaju, svako malo se pojavljuju preporuke za knjige koje ne smemo propustiti... Verujem da je to onaj, što bi rekao truli zapad - „duh Božića“, po svom kvalitetu i intenzitetu! Kad se manifestacija završi, pregledaju se ulovi, upoređuju gomile, ... Ja moju dugo držim na sred sobe, svako malo je nešto tumbam i prelistavam, čitam malo iz jedne, malo iz druge, ... onda dođem do poezije pa se zanesem skroz... Prođe neko vreme dok se knjige ne porazmeste i uklope u neke moje šeme na policama. Još prošle godine sam shvatila da nemam više vremena da nekoliko puta dolazim na Sajam, a da nemam ništa protiv da kupujem i polovne knjige i da pojedini izdavači imaju identične popuste za naručivanje poštom kao i za sajamsku kupovinu... Sve u svemu: dvadesetak naslova mogu da ponesem