Karakaš Damir - Blue moon

Došao je iz svog rodnog mesta u Zagreb studirati poljoprivredu. Bio je prvi koji je krenuo na visoke škole iz tog ličkog sela koje je od najbliže stanice voza udaljeno sat i po peške, kroz šume i njive. Godine behu one s kraja osamdesetih, godine najlepšeg sunca, muzike i smeha, godine pred buru...

***

***

Kao dečak je bio bistar i okretan, od malena navikao da se sklanja od očeva pijana pogleda i preke naravi, životom izbrušen da svaki put utekne i pretekne.  Sve svoje nade i nejasne predstave o odrastanju je pretočio u ravnodušni prezir prema planiranju budućnosti, završavanju škole, preuzimanju odgovornosti, u život od danas do... pa, ni do sutra. On, Čarli, i njegov drug Džimi jurili su za dobrim osećajem kao za smislom u rokabili frizuri, pivu, zagrebačkim klubovima, devojkama, ... Kada su ga stigle i prve odgovornosti kojima nije mogao uteći počele su se vraćati, u mnogo intenzivnijem obliku, teskobe i poteškoće s disanjem. 

***

„Neko vrijeme stajao sam i gledao kroz jednokrilni prozor u mrak; svaki put kad bih udahnuo, činilo mi se da imam manje zraka; ovo mi se često događalo kad bih se vraćao kući. U selu je bilo nekoliko starih napuštenih kuća, a tišina je bila takva da sam mogao čuti kako iz njih, kao iz pješčanog sata, polako istječe pijesak.
...
Zavukao sam se u svoje misli, kao mokri pas u toplo sijeno i zaspao.
...
Ujutro su me, kao i uvijek, probudile očeve sočne psovke; nitko nije imao maštovitije psovke od njega. „Jebem ti Isusa na zrnu ‘šenice. Jebem ti kruv kroz kruv...”
On je smatrao da ako ne psuješ Boga, u njega i ne veruješ.
...
Kad sam sišao na dvorište, sreo sam ga, krajičkom oka uhvatio njegov vučji profil, ali prošli smo jedan pored drugoga kao da smo jedan drugome nevidljivi.
Otišao sam u kuhinju, pružio mami ruku; mi se nikad nismo ljubili; niti ja s mamom, niti s ocem, niti njih dvoje.“

***

S prazninom gde je trebala biti skladištena doza ljubavi koja se nosi iz roditeljske kuće nije mogao da se izvuče ni iz manjih nedaća, nesvestan razornog talasa koga su pred sobom gurale rane devedesete. Nevičnom oku se činilo da su se odjednom pojavile ustaške parole, da je bilo bitno da li si Hrvat, odnosno da nisi Srbin, da kesa srpske zemlje i konzerva hrvatskog zraka imaju značenje. Život čovekov devalvirao je iz časa u čas...
Bura je počela...

Nota 1:
Roman je kratak, čita se brzo i lako, bez obzira što otvara mnoga teška pitanja: odnosi u porodici, vaspitanje, preispitivanje, pitanja zverstava, nacionalne podobnosti, ustaša, žrtava... Nisam verovala da ću ikad za neki roman pomisliti da bi trebalo da bude duži. Ne mogu reći da mi je ostao nedorečen, ali nisam mogla da se odvojim od osećaja da nešto nedostaje. 

Nota 2: 

Par dan nakon završetka romana sam bila na promociji Karakaševih knjiga. Autor je dosta pričao o svom odrastanju, odnosu s roditeljima, karakteru pisca, poštenju ...

Između ostalog je i pričao o načinu na koji nastaju njegove knjige... Rekao je da su njegovi romani inicijalno znatno duži, ali ih on na kraju više puta iščitava i izbacije pojedina poglavlja. Eto, dobih ja odgovor. Tačno je to ono što mi nije dalo mira. Čini mi se da se malko zaneo u tom izbacivanju...

Ocena: 8/10
Izdavač: Lom, 2014 (I izdanje)