Handke Peter - Popodne pisca

Pisac... Ko je on?
Slučajni prolaznik bi ga, možda, opisao kao usamljenog starca, ćutljivog i dokonog koji popodneva provodi hodajući ulicama. On jeste sam, ali nipošto usamljen. Ćuti, ali reči trepere oko njega. Šeta ulicama grada, ali to je neophodnost i preduslov pisanja – nikako besciljna dokolica...

***

***

Reči, ... reči su oko njega i čitav fišek satkan od reči ostavlja tek mali otvor prema spoljašnjem svetu. Maleni, dovoljan da zaustavi sve što je iritirajuće, a opet optimalan za ono inspirišuće.

Piščev život je poput okeana – talasi plime donose koncentraciju, misli, rečenice, rad ... To su trenuci kada su daljine u dometu htenja, kada nada nosi ruku koja piše i razgrće svaku sumnju u svrsishodnost postojanja Pisca i Čitaoca. Njih smenjuju periodi oseke, časovi koji ga vuku da izađe iz kuće. Nisu to časovi pada i preispitivanja, sumnje u opravdanost pisanja, što bi predstavljalo sumnju u sam život. Nikako ne! Doduše, ima i stvaralačke krize, melanholije, zapitanosti da li praznina donosi mir plodonosni ili isijava sputanost reči...

I sam izlazak nema cilj koji može biti materijalizovan nekakvim predmetom ili je opravdan neizostavnošću obavljanja neke radnje. Međutim, sam čin izlaska iz kuće, osećaj neba koje Ga istovremeno i otkriva i štiti, pogledi koje mu upućuje priroda kojom se podsvesno napaja, rutina prolaska istim stazama, prisustvo poznatih likova u kafani u koju možda svrati, mogućnost gledanja u izlog knjižare koji ne koristi, ... i uvek nanovo proživljen osećaj ulaska u dvorište nakon popodnevne šetnje...

***

„Na otvorenom polju, preko koga je povlačio svoju uobičajenu dijagonalu, i dalje je trajala ona upravo stečena bezimenost, podsticana padanjem snega i samotnim hodanjem. Bio je to doživljaj koji se nekada ranije mogao nazvati „raz-graničenje“ ili „o-bez-sebljenje“ Konačno biti samo još napolju, kod stvari, beše to neka vrsta oduševljenja; kao da su se pri tom izvijale obrve. Da, biti oslobođen imena, oduševljavalo je; kao da si time, poput legendarnog kineskog slikara, nestao u slici; video si, na primer, trolejbuske trole u daljini kako su prešle preko jedinog visokog bora, kao pipci. I dok je toliko ljudi u samovanju, svojim mrmljanjem, nakašljavanjem i dahtanjem, podsetilo na one prašteće mašine koje su konačno opet stavljene u pogon, s njim je, po pravilu, bilo baš obratno: tek sam se sa stvarima, bezimen, stavljao istinski u pogon. Da ga je neko sada upitao kako se zvao, odgovor bi glasio „nemam ime“, i to sa takvom ozbiljnošću, da bi ga pitalac smesta razumeo.“

***

Nota 1:
Roman je izuzetno kratak, neobičan. Ako niste sebi napravili dobar tjuning, moguće je da ćete od celog romana čuti samo kuda je Pisac prolazio šetajući gradom. Istina je da je autor najviše reči upotrebio upravo za te opise. Takođe je istina da je to najmanje bitno.

Nota 2:
A ako ste ostvarili rezonancu s Piscem, preliće vam sopstvene misli, imaćete osećaj da na tim stazama kojima  On hoda ostaju otisci vaših cipela, da ćete vi, koliko sutra, biti Pisac... Ne znam kako je kod drugih, ali kod mene je posložio neke razbacane i nenumerisane kockice, napravio od njih stepenik, a mene podigao na jednu novu visinu.

Nota 3:
Odlomak iz pogovora prevodioca Žarka Radakovića:

„Profesionalni tumači umetnosti su svoje kompetencije u međuvremenu uzdigli na nivo zakonodavstva. Ne samo da su umetničko delo sveli na matričnu partituru za svako čitanje i jedino moguće tumačenje, nego su i autora potisli  u pozadinu, a svojim aparatom nametnute interpretacije potisli ga do gušenja i nestajanja. „Estetika recepcije“ je postala politika prinude i nadmetanje kompetentnih i sveznajućih. Život umetnika zatrpan je svakovrsnim recepcionim materijalom i veoma rano razobličen u predanje. Delovanje umetnosti je kontrolisano. Dakle, mi, čitaoci knjiga, na primer, treba samo da poslušno pratimo uputstva kompetentnih. Doživljaji umetnosti su unapred programirani i koordinisani.
   Nije li i iz tih razloga Peter Handke napisao tekst Popodne pisca?“

Ocena: 9/10
Izdavač: Prometej, 2018 (I izdanje)