Živim obilje knjiga

Zastani na tren, ćuti, ništa ne misli ... prati emociju ! voleo bih da se vozimo tramvajem i onda nestane struje i mrak je i ne može da se izađe iz tramvaja i ljudi se plaše mraka i preturaju po džepovima i traže upaljače šibice a nas baš briga mi se ljubimo voleo bih da je zora i grad je prazan nikog sem nas i jedino se čuju naši koraci voleo bih da se kao brijem i onda ti odnekud naiđeš i poljubim te i ostavim ti belu bradu od pene baš si smešna sa tom bradom voleo bih da ležimo i slušamo muziku i to je sve voleo bih da putujemo na primer vozom i napolju magla ili sneg a pored tebe toplo i kako se uspavljujemo više nismo sigurni gde smo ni kuda idemo i to je sada manje važno voleo bih da sam spavao i sad ležim budan ne otvaram oči a znam da si tu tiho jedeš jabuku voleo bih da jedemo pečen hleb ili keks i to je bučno pri svakom zalogaju smejemo se jedno drugom očima jer su nam usta puna voleo bih da ne mogu da zas

Dalmacija , opština Benkovac, selo Bukovi ć i širom otvorene detinje oči za sve radosti detinjstva. Upijala je sve one iskre koje su joj srce grejale, sve poglede koji su je milovali, šale i priče koje su joj razgrtale put do sunca da bi rasla i izrasla kako valja. Vremenom se budila u njoj i potreba da sve pribeleži, otrgne od zaborava, ostavi svojoj deci u amanet. Iskonska je to potreba za pisanjem ojačana željom da rodnu grudu otrgne zaboravu. Ne može se čovek tome odupreti – „Kamenite priče“ su jedini odgovor. *** *** Svakojakih likova ima u Milkinim pričama. Počev od Bake i Dede, preko Mame i Tate, do Strica i ostalih, odnosno svih onih koji su uzidali u njenu ličnost i njen životni put neku zlatnu ciglicu, onu koja u sebi nosi večiti plamen ljubavi. I, koliko god se koristi lokalnim dijalektom, a ja nisam poreklom iz tih krajeva, sve su reči razumljive, svi postupci bliski srcu, svaki me dotakne po tankim žicama ... i budi asocijacije na sopstveno detinjstvo. Ah, ka

Zastani na tren, ćuti, ništa ne misli ... prati emociju ! Usuđujem se da napišem ovu prostotu, ja sam žena koja je uspjela u životu, sebe skućila, sama sebe prehranjuje, ja sam žena koja se ne smanjuje po potrebi svoga gospodara, niti imam gospodara, nikome ne moram dolijevati rakiju k’o u onoj seriji — deder, naspider mi – ja sam žena koja svoju sobu ima u oblacima do kojih se sama uspela, ja sam žena koja je uspjela da za samu sebe i od same sebe preživim. I usuđujem se da napišem ovu grehotu, ja sam žena koja je uspjela u životu, budale ne sluša, što želi pokuša, svakakve gluposti i nemogućnosti sniva ja sam žena živa u svakom mogućem značenju življenja, ja sam žena koja zna nužnost protivljenja događajima i mislima koje nemaju smisla, ja sam žena koja se nije stisla u mali otisak prsta u socu usred malog fildžana, i ja sam žena puna mana u kojima po svome izboru uživam. I usuđujem se da predočim tu divotu: ja sam žena ko

Zastani na tren, ćuti, ništa ne misli ... prati emociju ! Tiho, noći, moje zlato spava za glavom joj od bisera grana, a na grani ko da nešto bruji to su pali sićani slavuji. Žice predu od svilena glasa otkali joj duvak do pojasa, pokrili joj i lice i grudi da se moje sunce ne probudi. Na današnji dan, 1833. godine rodio se čika Jova Zmaj, naš veliki lirski poeta. Njegovi stihovi su bezbroj puta razgalili nečije duše i naterali suze na oči. I baš ovu pesmu sam ja ne zna se koliko puta otpevala uspavljujući moje bebe.

Do šao je iz svog rodnog mesta u Zagreb studirati poljoprivredu. Bio je prvi koji je krenuo na visoke škole iz tog ličkog sela koje je od najbliže stanice voza udaljeno sat i po peške, kroz šume i njive. Godine behu one s kraja osamdesetih, godine najlepšeg sunca, muzike i smeha, godine pred buru... *** *** Kao dečak je bio bistar i okretan, od malena navikao da se sklanja od očeva pijana pogleda i preke naravi, životom izbrušen da svaki put utekne i pretekne.   Sve svoje nade i nejasne predstave o odrastanju je pretočio u ravnodušni prezir prema planiranju budućnosti, završavanju škole, preuzimanju odgovornosti, u život od danas do... pa, ni do sutra. On, Čarli, i njegov drug Džimi jurili su za dobrim osećajem kao za smislom u rokabili frizuri, pivu, zagrebačkim klubovima, devojkama, ... Kada su ga stigle i prve odgovornosti kojima nije mogao uteći počele su se vraćati, u mnogo intenzivnijem obliku, teskobe i poteškoće s disanjem.   *** „Neko vrijeme stajao sam i gled

Pisac... Ko je on? Slučajni prolaznik bi ga, možda, opisao kao usamljenog starca, ćutljivog i dokonog koji popodneva provodi hodajući ulicama. On jeste sam, ali nipošto usamljen. Ćuti, ali reči trepere oko njega. Šeta ulicama grada, ali to je neophodnost i preduslov pisanja – nikako besciljna dokolica... *** *** Reči, ... reči su oko njega i čitav fišek satkan od reči ostavlja tek mali otvor prema spoljašnjem svetu. Maleni, dovoljan da zaustavi sve što je iritirajuće, a opet optimalan za ono inspirišuće. Piščev život je poput okeana – talasi plime donose koncentraciju, misli, rečenice, rad ... To su trenuci kada su daljine u dometu htenja, kada nada nosi ruku koja piše i razgrće svaku sumnju u svrsishodnost postojanja Pisca i Čitaoca. Njih smenjuju periodi oseke, časovi koji ga vuku da izađe iz kuće. Nisu to časovi pada i preispitivanja, sumnje u opravdanost pisanja, što bi predstavljalo sumnju u sam život. Nikako ne! Doduše, ima i stvaralačke krize, melanholije, zapita

Zastani na tren, ćuti, ništa ne misli ... prati emociju ! Plava luna vedrim zrakom u prelesti divno teče ispod polja zvjezdanije u proljećnu tihu veče, siplje zrake magičeske, čuvstva tajna neka budi, te smrtnika žedni pogled u dražesti slatkoj bludi. Nad njom zv’jezde rojevima brilijantna kola vode, pod njom kaplje rojevima zažižu se rojne vode; na grm slavuj usamljeni armoničku pjesnu poje, mušice se ognjevite ka komete male roje. Ja zamišljen pred šatorom na šareni ćilim sjedim i s pogledom vnimatelnim svu divotu ovu gledim. Čuvstva su mi sad trejazna, a misli se razletile; krasota mi ova boža razvijala umne sile. Nego opet k sebe dođi, u ništavno ljudsko stanje, al’ lišeno svoga trona božestvo sam neko manje; pretčuvstvijem nekim slatkim hod Dijanin veličavi dušu mi je napojio – sve njen v’jenac gledim plavi, O nasljedstvo idejalno, ti nam gojiš besmrtije, te sa nebom duša ljudska ima svoje snošenije! Sluh i duša u nadeždi plivajuć

Jedina nit oko koje su se sve priče previle je ljubav. Ljubav kao krajnje subjektivna percepcija – od blagog zanosa što izaziva tek neznatni nemir do patologije pogrešno srasle emotivne grane. Ni vreme, a ni mesto ne igraju ulogu u ovim pričama. Mogu se dogoditi, ili su se dogodile, bilo kome, nama takođe... *** ... “Ako je hrabrost pobeda straha - njihov je nepobediv. Strah od rezova, napuštanja onog i one koja se ne voli i mirno spava, jer misli da je sve u najboljem redu. Od napuštanja besmislenog života. Strah od iskrivljene slike o dečjem tužnom odrastanju bez onog koji ga je začeo. Strah od promene i od boljeg. Od nasmejanih doručaka koji nisu obedovani godinama. Stah od mogućnosti da od njihove dve senke, svake noći – naprave samo jednu. Od zaboravljenih osmeha i povratka izgubljenog – svega.“ ... *** *** Priče su kratke i bombastične. Liči mi da je autor izvukao, kao konus leda iz glečera, sam koren nečije ljubavi, te da je ova zbirka priča, uistinu zbirka konus

Ima već neko vreme kako moj lični, unutrašnji časovnik zaokružuje godinu u oktobru velikom celonedeljnom svetkovinom - Sajmom knjiga u Beogradu. Kako se jesen zahuktava, tako i tenzija raste, spiskovi se prave i prekrajaju, svako malo se pojavljuju preporuke za knjige koje ne smemo propustiti... Verujem da je to onaj, što bi rekao truli zapad - „duh Božića“, po svom kvalitetu i intenzitetu! Kad se manifestacija završi, pregledaju se ulovi, upoređuju gomile, ... Ja moju dugo držim na sred sobe, svako malo je nešto tumbam i prelistavam, čitam malo iz jedne, malo iz druge, ... onda dođem do poezije pa se zanesem skroz... Prođe neko vreme dok se knjige ne porazmeste i uklope u neke moje šeme na policama. Još prošle godine sam shvatila da nemam više vremena da nekoliko puta dolazim na Sajam, a da nemam ništa protiv da kupujem i polovne knjige i da pojedini izdavači imaju identične popuste za naručivanje poštom kao i za sajamsku kupovinu... Sve u svemu: dvadesetak naslova mogu da ponesem

Zastani na tren, ćuti, ništa ne misli ... prati emociju ! Sećam se samo da je bila nevina i tanka i da joj je kosa bila topla, kao crna svila u nedrima golim. I da je u nama pre uranka zamirisao bagrem beo. Slučajno se setih neveseo, jer volim: da sklopim oči i ćutim. Kad bagrem dogodine zamiriše, ko zna gde ću biti. U tišini slutim da joj se imena ne mogu setiti nikad više. Nemir & bunt - srednje ime pesnika Miloša Crnjanskog kome na današnji dan obeležavamo 126 godina od rođenja. Takođe, ove godine je i 100 godina od kada je objavljena njegova "Lirika Itake" u kojoj ova pesma, bar za mene, ima specijalno mesto.

Zastani na tren, ćuti, ništa ne misli ... prati emociju ! Ostadoh te željan, jednog letnjeg dana, O, srebrna vodo, iz tuđega vrela. To je bilo davno - Svaka mi je staza danas obasjana Suncem i ljepotom. Sreća me je srela. Iz stotinu vrela žeđ moja sad pije, Al` mira ne nađoh nigde, jer me nikad Vatra prve žeđi ostavila nije. Na današnji dan 1892. godine rođen je Ivo Andrić, naš najveći majstor priče i pričanja. Šta mogu ja da kažem o njemu što već nisu mnogi rekli, proučili ili utvrdili? Teško mogu naći i neku reč koju već i sama nisam upotrebila. Pa ipak ... neću sada o lepoti njegove rečenice, o dubini misli, o filigranski preciznom oslikavanju jedne zamršene i zamešane epohe. Htela bi samo o onom što nadilazi vreme, državu i naciju, što nas vuče da uzdignemo pogled prema Nebu, da svedemo čoveka na pravu meru – božansku! “Nikad ne možeš biti toliko glup, koliko ja mogu da budem gluv. Nikad ne možeš da budeš tako alav, koliko ja mogu da ti dam. Nikad ne m

U najkraćem mogućem, knjiga se bavi životom jednog grada od ponoći do svitanja, predstavljenim kroz živote i priče nekoliko likova. Mari Asai i Takahaši su glavni junaci. O njih se bar očešu, ako već ne uviru, i svi ostali likovi i događaji. Noć je čudnovata, drugačijeg ritama. Svetla grada su jaka, ali i senke i strahovi. *** „Noću vreme protiče na način svojstven noći“, kaže barmen. Zvučno kresne kartonsku šibicu i pripali cigaretu. „Tu se ništa ne može.“ *** *** Mari Asai, devojka jedva punoletna, sedi i restoranu koji je otvoren celu noć i čita knjigu. To njeno čitanje je mirno i spokojno i, kao takvo, osuđeno da to ne bude celu noć. Događaji se prepliću oko nje, a ona im se prepušta ne iz želje, već iz pomirenosti. Na samom početku večeri, u tom istom restoranu, njoj se priključuje Takahaši, momak toliko normalan da je u meni izazvao emociju da mi je neki omiljeni rođak ili tako što. On svira trombon. Svratio je u restoran da nešto pojede pre nego ode u na probu be

Zastani na tren, ćuti, ništa ne misli ... prati emociju ! Jest, nema na tebi nijednoga dela da se mome oku mogao da skrije, nijednog prevoja blistavog ti tela da se moj poljubac na nj spustio nije. Znam te tako dobro: u rastanka čase ti preda me stupaš sva sjajna i živa, znam kada će suze oko da ti kvase, znam kad ti se duša miloštom preliva, a kad u njoj nosiš svu toplinu Juga... Pa ipak si svakog dana nova meni, uvek nova, uvek tako čudno druga, i nikada slična jučeranjoj ženi. Ta moć tvoja čudna zaslepljava mene raznovrsnim sjajem, mirisom i bojom. - Oh, budi jedanput ko i druge žene, da odahnem najzad pred lepotom tvojom! Na današnji dan, 1876. godine rodio se veliki pesnik ljubavi, poeta koji je voleo i cenio žene. Da li je poznavao žensku ćud ne mogu da cenim, ali se sigurno nije ustručavao da se prepusti materiji. Jedan od mojih omiljenih ...