Andrić Ivo - Žeđ

Zastani na tren, ćuti, ništa ne misli ... prati emociju !

Ostadoh te željan, jednog letnjeg dana,

O, srebrna vodo, iz tuđega vrela.
To je bilo davno -
Svaka mi je staza danas obasjana
Suncem i ljepotom. Sreća me je srela.
Iz stotinu vrela žeđ moja sad pije,
Al` mira ne nađoh nigde, jer me nikad
Vatra prve žeđi ostavila nije.

Na današnji dan 1892. godine rođen je Ivo Andrić, naš najveći majstor priče i pričanja.
Šta mogu ja da kažem o njemu što već nisu mnogi rekli, proučili ili utvrdili? Teško mogu naći i neku reč koju već i sama nisam upotrebila.
Pa ipak ... neću sada o lepoti njegove rečenice, o dubini misli, o filigranski preciznom oslikavanju jedne zamršene i zamešane epohe. Htela bi samo o onom što nadilazi vreme, državu i naciju, što nas vuče da uzdignemo pogled prema Nebu, da svedemo čoveka na pravu meru – božansku!

“Nikad ne možeš biti toliko glup,
koliko ja mogu da budem gluv.
Nikad ne možeš da budeš tako alav,
koliko ja mogu da ti dam.
Nikad ne možeš toliko da srušiš,
koliko ja mogu iznova da sagradim.
I nikad, ali, ama baš nikad,
ne možeš da budeš toliko zao,
koliko ja mogu da budem dobar.”