Živim obilje knjiga

U najkraćem mogućem, knjiga se bavi životom jednog grada od ponoći do svitanja, predstavljenim kroz živote i priče nekoliko likova. Mari Asai i Takahaši su glavni junaci. O njih se bar očešu, ako već ne uviru, i svi ostali likovi i događaji. Noć je čudnovata, drugačijeg ritama. Svetla grada su jaka, ali i senke i strahovi. *** „Noću vreme protiče na način svojstven noći“, kaže barmen. Zvučno kresne kartonsku šibicu i pripali cigaretu. „Tu se ništa ne može.“ *** *** Mari Asai, devojka jedva punoletna, sedi i restoranu koji je otvoren celu noć i čita knjigu. To njeno čitanje je mirno i spokojno i, kao takvo, osuđeno da to ne bude celu noć. Događaji se prepliću oko nje, a ona im se prepušta ne iz želje, već iz pomirenosti. Na samom početku večeri, u tom istom restoranu, njoj se priključuje Takahaši, momak toliko normalan da je u meni izazvao emociju da mi je neki omiljeni rođak ili tako što. On svira trombon. Svratio je u restoran da nešto pojede pre nego ode u na probu be

Zastani na tren, ćuti, ništa ne misli ... prati emociju ! Jest, nema na tebi nijednoga dela da se mome oku mogao da skrije, nijednog prevoja blistavog ti tela da se moj poljubac na nj spustio nije. Znam te tako dobro: u rastanka čase ti preda me stupaš sva sjajna i živa, znam kada će suze oko da ti kvase, znam kad ti se duša miloštom preliva, a kad u njoj nosiš svu toplinu Juga... Pa ipak si svakog dana nova meni, uvek nova, uvek tako čudno druga, i nikada slična jučeranjoj ženi. Ta moć tvoja čudna zaslepljava mene raznovrsnim sjajem, mirisom i bojom. - Oh, budi jedanput ko i druge žene, da odahnem najzad pred lepotom tvojom! Na današnji dan, 1876. godine rodio se veliki pesnik ljubavi, poeta koji je voleo i cenio žene. Da li je poznavao žensku ćud ne mogu da cenim, ali se sigurno nije ustručavao da se prepusti materiji. Jedan od mojih omiljenih ...

Ovo je jo š jedna priča čiji koren seže u vreme Velikog rata , a prostire se do dana današnjeg. Pletenica je sačinjena od jedne istorijske priče i dve izmaštane, jedne iz onog, a druge iz ovog vremena. *** Treća je godina Velikog rata. U Hercegovini je suša spržila sve. Deca i nemoćni umiru od gladi, muški ginu na frontu. U toj eri bezumlja i beznađa pojavljuje se fra Didak Buntić, čovek velike harizme i velikih ideja. Uporan i jak, on svoje ideje pretače u delo. Ono čemu se zavetovao, a to je da će biti na usluzi svome narodu, ostvaruje na nabolji način – organizuje transport i prihvat hercegovačke dece po porodicama u zelenoj i rodnoj Slavoniji, privremeno, dok je suše i nemaštine. *** *** Prva izmaštana priča prati siroče, dečaka Juru, koji se, totalno neplanski, našao u jednom od vozova za Slavoniju. I baš taj voz, taj vagon, to selo u koje je došao, ti ljudi koji su ga prihvatili... čak i za one koji kažu da se stvari dešavaju slučajno – teško da se ne oseti Ruka