Murakami Haruki - Kad padne noć

U najkraćem mogućem, knjiga se bavi životom jednog grada od ponoći do svitanja, predstavljenim kroz živote i priče nekoliko likova. Mari Asai i Takahaši su glavni junaci. O njih se bar očešu, ako već ne uviru, i svi ostali likovi i događaji. Noć je čudnovata, drugačijeg ritama. Svetla grada su jaka, ali i senke i strahovi.

***

„Noću vreme protiče na način svojstven noći“, kaže barmen. Zvučno kresne kartonsku šibicu i pripali cigaretu. „Tu se ništa ne može.“

***

***

Mari Asai, devojka jedva punoletna, sedi i restoranu koji je otvoren celu noć i čita knjigu. To njeno čitanje je mirno i spokojno i, kao takvo, osuđeno da to ne bude celu noć. Događaji se prepliću oko nje, a ona im se prepušta ne iz želje, već iz pomirenosti. Na samom početku večeri, u tom istom restoranu, njoj se priključuje Takahaši, momak toliko normalan da je u meni izazvao emociju da mi je neki omiljeni rođak ili tako što. On svira trombon. Svratio je u restoran da nešto pojede pre nego ode u na probu benda. Takahaši  inicira komunikaciju spontano i otvoreno. Znate ono: on priča o sebi, a ona sluša...

***

„Kad kažeš da nešto zaista stvaraš, na šta konkretno misliš?“
„Pa... Na to da pustiš da ti muzika prodre duboko u srce i da se tako tvoje telo na izvestan način fizički izmesti, a da se time i telo onog koji sluša istovremeno fizički izmešta. Kad proizvedeš jedno takvo stanje. Recimo.“

Nota 1:

Ko god je čitao Murakamija zna da on svaki put u svoju priču uplete i neku pobočnu nit, krajnje bizarnu. Taj deo me nikada ne oduševljava, to su pripovedanja bez glave i repa, ali ona su tu, kao neki deo koji utiče na kvalitet priče, ali bez hranjive vrednosti. Ovoga puta mi je toga bilo previše u odnosu na centralnu nit. Opisivanje sestre glavne junakinje koja je u nekom stanju iz koga se ne budi kroz vizuru kamere koja stalno menja fokus mi je bilo beskrajno dosadno.

Nota 2:

Ima možda i više od mesec dana kako sam delo pročitala, a osvrt nikako da napišem. I baš u to vreme kad sam i sama knjigu završavala, javila se na instagramu @diskosestrica i pretočila moje misli u svoje: „Murakami me je ostavio ravnodušnom. Bukvalno sam zaboravila na knjigu čim sam je zaklopila. To mi se nikad pre sa njim nije desilo.“

Okriviću godišnji odmor, suviše lepo i opušteno vreme za izostanak emocija prema ovom delu. Sada, kada su noći već hladne, i misao upućena Murakamijevoj noći nekako dobija na težini i kvalitetu.

Samo delo nosi sa sobom neku težinu života. Imam osećaj da je za Mari i Takahaši  ova noć jedna od onih koje će se sećati i za dvadeset godina – toliko je u njoj bilo i ničega i svačega. To je noć koja pravi onaj kvalitativni pomak i prosto trajanje pretače u zrenje, a život snažno pokazuje koliko je vredan življenja.

"Novi dan je već sasvim blizu, a onaj stari još vuče svoje teške skute. Poput morske i rečne vode što se na ušću jedna s drugom sudaraju, novo i staro vreme bore se i stapaju. Takahaši, međutim, nije u stanju da odredi u kom je svetu, ovom ili onom, njegov centar gravitacije."

Ocena: 8/10
Izdavač: Geopoetika, 2009 (III izdanje)