Jerotić Vladeta

Danas je 40 dana od kad se upokojio prof. dr Vladeta Jerotić jedan, uz patrijarha Pavla, od najvećih imena novije srpske duhovnosti. Bio je svetionik svima nama koji smo krenuli putem individuacije i/ili oboženja i odličan primer da i duboka starost može biti fascinantna i blistava.

Bez ikakve želje da prepričavam njegovo delo, izdvojiću par citata iz njegovih knjiga za podsećanje na velikog i dragog čoveka.

***

***

Iz knjige „Mudri kao zmije, bezazleni kao golubovi“

„Koji su još mogući uzroci zašto se ljudi plaše ljubavi? Da li moguće da je nekad ljubav roditelja uzrok straha deteta od ljubavi? Izgleda neobično, ali upravo se tako paradoksalno stanje u mnogim porodicama stvara. Savremena psihologija upotrebljava izraz “prezaštitna” majka (ili otac) za onog roditelja koji u strahu lebdi nad detetom, već od njegovog rođenja, pa sve do pozne adolescencije, nekad i duže. Deca odgajana pod “staklenim zvonom”, od preterano brižnih, u stvari uplašenih roditelja (često neurotičnih i psihotičnih), koji samo prividno pokazuju ljubav prema detetu, ali iznad koje ljubavi vitla mač straha, odrastu tako da su dugo, nekad doživotno, uplašena od ljubavi. Kakve ljubavi? One koja je gušila njihovu samostalnost i individualnost, koja je sputavala njihovu potrebu za rizikom, za prirodnim pokazivanjem nezadovoljstva, gneva ili ljutnje, one “ljubavi” koja je od dece pravila ropski pokorne ili večito nezadovoljne mlade ljude, koji nisu nikada upoznali onu jedinu pravu ljubav za koju jevanđelist Jovan piše da je to “ljubav koja isteruje strah napolje”.“

***

Iz knjige „Samo dela ljubavi ostaju“:

“Susret sa onim retkim hrišćaninom koji je strog prema sebi, a blag prema drugima, doživljavamo kao Blagodet Božiju koja nas dira do suza, jer i bez mnogo reči i propovedi ovakvog Božijeg prijatelja osećamo kako nam se puni srce onim što mu najviše treba. Samo ovakvi hrišćani postigli su ono najviše i najteže: izašli su iz sebe, zaboravili su sebe, u njima nije delatno više ja nego Hristos; samim tim postigli su, uz Božiju pomoć, naravno, još nešto bitno: prozorljivo pronicanje u dušu svakog čoveka sa kojim dolaze u bliži dodir. Ovakvi blagodani hrišćani ne postupaju sa ljudima uopšteno, držeći se opštih priznatih i poznatih hrišćanskih pravila, već sa svakim pojedincem postupaju drugačije, nudeći lek, prema vrsti i stepenu bolesti koju prepoznaju u čoveku. Osećajući i znajući šta je kome čoveku u određenom trenutku stvarno potrebno, njihovo razumevanje čoveka, Hristom i kroz Hrista, omogućuje im da budu strogi prema sebi, duboko svesni koliko su još sami daleko od Hristovog savršenstva, ali blagi prema drugima koji se najbolje leče – ljubavlju.“

***

Iz knjige „Čovek i njegov identitet“

Odgovori na pitanje šta zapravo čoveka čini zrelom i celovitom ličnošću?

„ 1. Sposobnost za voljenje nekog drugog, a ne samo sebe samog

  2. Sposobnost kontrolisanja sopstvenih nagona i impulsa

  3. Sposobnost podnošenja neprijatnosti, bola i patnje

  4. Posedovanje zrele, a ne infantilne savesti

  5. Umerena agresivnost bez reakcije besa ili mržnje, ali i bez preterane bojažljivosti

  6. Sposobnost da budemo nezavisni“

Širi tekst možete pogledati i na ovom linku .

.