Kundera Milan - Neznanje

Kada su sovjetske trupe 1968. godine ušle u Čehoslovačku, sve je dobilo neki naročiti smisao, težak i nikome drag. Bilo je to vreme brutalnog prelamanja državne politike preko leđa običnog čoveka. Svako je za sebe morao doneti odluku – ostati ili otići, s nadom da će izabrati bolje rešenje, sa dubokom slutnjom da u trenutku donošenja odluke nema pojma koje je to.

***

***

Irena je bila mlada devojka željna života i snova. U Pragu je živela s predominantnom majkom od koje je jedva čekala da pobegne. Kada joj je Martin ponudio brak i preseljnje u Pariz, nije odbila ponudu.

Jozef, veterinar, u Pragu je ostavio roditelje i brata, preselio se u Dansku i oženio strankinjom. Igrom slučaja oboje ostaju bez svojih bračnih partnera.
Sada, dvadeset godina kasnije, gvozdena zavesa je pala. Svako je, iz svojih razloga, krenuo put napuštene domovine. Svako je pregrmeo par otrežnjujućih uvida. Za njihove priče postoji mesto susreta ...

***

„Ali sada, sada su reči izlazile same iz njegovih usta i nije bio više onaj nepoznati jezik sa neprijatnim izgovorom kroz nos koji ga je iznenadio u hotelu njegovog rodnog grada. Najzad je uspeo da ga prepozna i uživa u njemu. Sa njim se osećao lagan kao da se oslobodio suvišnih kilograma, govorio je kao da ima krila i prvi put od svog dolaska bio je srećan u toj zemlji i osećao ju je kao svoju.”

***

Sem vidljive teme o napuštanju domovine, bolima i nesraslim ranama koje takve odluke neminovno nose sa sobom, priča je i o mnogim mukama koje nemaju veze s emigracijom. Odnosi s roditeljima, raskidanje prijateljstava, sitne zavisti koje se projektuju u iglice pakosti, nedostatak ljubavi i poverenja, samoća u punoj kući, samoća, samoća ...

***

„Od toga časa, pušta da je opčine te sličnosti, ti ovlašni dodiri sadašnjosti i prošlosti; istražuje odjeke, saglasnosti i sazvučja koja joj dočaravaju rastojanje između onoga što je bilo i onoga što jeste, vremensku dimenziju (tako nepoznatu, tako začuđujuću) njenog života; stiče utisak da na taj način napušta svoje devojaštvo, da postaje zrela, odrasla, što za nju znači: postati ona koja je upoznala vreme, koja je ostavila za sobom isečak života na koji može da se osvrne i pogleda.”

***

Autor je i sam iskusio život u emigraciji, te je kroz lična prelamanja provukao priču o Odisejevom povratku, precizno uočavajući one izraze koji su univerzalni za sve koji život provode izmešteni iz domovine.

***

„Dvadeset godina je maštao samo o povratku, a kada se vratio, razumeo je, začuđen, da se suština njegovog življenja, njeno središte, njeno blago, nalazi izvan Itake, u onih dvadeset godina lutanja. To blago je izgubio, a mogao ga je pronaći samo pričajući.”

Nota 1:
Čitala sam i ranije Kunderina dela. Nikada nisu toliko uticala na mene da pomislim da mi je on jedan od omiljenih pisaca. Sad se već malo premišljam... Između ostalog, onaj ko dotakne temu paradoksa na bilo koji načim, pogotovo kao ontološku kategoriju, izaziva moju pažnju i poštovanje.

„Čovek stari, kraj se nazire, svaki časak mu je sve dragoceniji i nema previše vremena da gubi na sećanja. Treba razumeti matematički paradoks nostalgije: ona je najsnažnija u prvoj mladosti kada je obim doživljenog potpuno beznačajan.“

Nota 2:
Majke ... U poslednje vreme me pronalaze knjige koje opisuju frustrirajuće odnose koje majke imaju sa svojom decom. Da se razumemo - frustrirajuće za decu! Podizanje dece je sveta tajna, preobraženje. Nikada neću prestati da se pitam zašto to čine, nesrećnice.

Ocena: 9/10
Izdavač: Stubovi kulture, 2000 (I izdanje)