Karakaš Damir - Sjećanje šume

Ruralna Lika sedamdesetih ili osamdesetih godina prošlog veka. Selo, dvorište, krave, šume i planina... Radoznale oči desetogodišnjeg derana, njegovih drugova, tu je i baka, brižna mati i srditi otac, susedi – kompletna scenografija.

***

***

Narator je dečak i mi kroz njegove oči gledamo, rezonujemo njegovom detinjom logikom. On je svoje detinjstvo oblikovao i islikao kroz skaske, slažući događaje koji su za njega imali vrednost. To su priče o dečjim šalama i igrama, o tehnološkom napretku (uvođenje hidrofora ili nabavka televizora) ili prosto o ma kom događaju koji je cepao njegovu dnevnu, ruralnu rutinu. Struktura romana nekako isprepletena, prelamajuća, pa se ne može reći da je nešto početak, a nešto kraj. Jednostavno, taj kolaž njegovog detinjstava u svakoj priči nosi neku emociju koja se kasnije provlači i obogaćuje i naredne priče, posebno loveći one koje donose nekakvu emotivnu bliskost između njega i roditelja.

***

„Moja baka skine s glave crni rubac, ispljunu prašinu i kaže ponosno, glasom u kojem je zbog te prašine više zvukova, kako od mene u našem selu, ali i u cijelom našem kraju, nema boljeg u vraćanju volova u rikverc. „Tako u životu treba“, kaže otac i pogleda u nebo; ovo je prvi put da me je u nečemu pohvalio.“

***

I bez obzira što bi se kulturna i demokratska Evropa sablaznila nad tadašnjim metodama vaspitanja, njemu nikada nije palo na pamet da stavlja pod upitnik svoju ljubav prema roditeljima ili da pomisli da je neposluh dopušten.

„Otac se uspravio, ubrzano diše i poravnava na sebi odjeću, kaže, a glas mu se skroz ispraznio. „Druže nastavniče, ja radim, nemam vremena, tucite ga ko da je vaš sin, ja nemam vremena, da od njega čovik postane.“ Onda zgrabi veliko drveno ravnalo za školsku ploču, počne me njime između klupa naganjati, pa sam pobjegao iz učionice i počeo trčati prema kući.“

***

Nota1:
Roman ima nepunih stotinjak strana i svakom rečenicom pleni pažnjom. Mislim da je upravo ovim romanom izbalansirao, napravio najbolji odnos upotrebljenih rečenica, s jedne strane i misli i osećanja s druge. Prosto – savršenstvo forme!

Nota 2:
Čitajući u dahu, nisam mogla da se otmem utisku da je on veličanstven podsetnik našeg (gradskog, uglavnom) života. On vrlo eksplicitno govori da sve ove „stvarčice“ koje danas smatramo osnovom svega, zapravo i nisu neophodne za istinsku sreću. Neko možda smatra da ne bi mogao živeti bez struje i tekuće vode, neko bez televizije i interneta, društvenih mreža... Sve je to u redu. Ali onome čemu smo, od kada je sveta i veka težili, to su ljubav, nežnost, razumevanje i uvažavanje. I to se neće promeniti. Jedino će, napretkom svega i svačega, ljudima to biti sve teže shvatljivo...

„Kad u selu navečer odem kod nekoga od susjeda, skoro uvijek počne na plafonu žmigati sijalica; svi tada u prostoriji prikuju pogled za tu sijalicu, onda počnu mome ocu psovati majku i hidrofor. Najprije ga psuju ispotiha, onda sve ljuće i glasnije dok se ne sjete da sam i ja u kući, pa se malo primire. Ali, meni je drago kada nas psuju; oni na jednoj, ja i moj otac na drugoj strani: tada s ocem osjećam najveću moguću bliskost.“

Nota 3:
Šuma. Ona, kao i u onoj dečjoj pesmi, peva i blista. Kod Karakaša je entitet bez kog se ne može. Ona je izvor i sveg bogatsta, čuda, mistike i opasnosti. Ona je tu i deo je njegovog bića, nešto što će zauvek tu ostati, nešto čemu mogu da se povere sećanja.

Ocena: 10/10
Izdavač: Lom, 2019 (III izdanje)