Stupar Trifunovič Tanja - Satovi u majčinoj sobi

Kada se vazdigneš van prostora i vremena, kada sve ono što drugi vide da jesi skrajneš, a ono što boji tvoju dušu posuvrneš svetu, kad osvetliš sve u sebi, dobijaš ovaj roman...
Zarad nekog uzemljenja, priča ipak ima svoje prostorne-vremenske okvire: dalmatinsko selo, u sećanjima  živo, pa onda „obučeno u pustoš“, stalo u nekoliko decenija s kraja prošlog veka...

***

***
Ovo je jedna ženska priča.
Ona je glavni lik, žena srednjih godina, majka odrasle kćeri. Piše o sebi kako odlazi u rodno selo, u roditeljsku kuću, da ponešto pospremi, raskloni i da na miru piše roman o Ani. Ali, kako to obično biva, atmosfera i scenografije ranog detinjstva vitlaju u njoj slike, izbacuju pitanja i dileme, ne daju mira dok ne krenu ka osvetljavanju i razumevanju... Za razrešenje svojih detinjih upita, za otpuštanje nespokoja, za razumevanje majčinih postupaka uplela je sve što se moglo: intuiciju i sećanja, sopstvene muke, lična padanja i iskustva, osećaje što ih je namenila svom književnom liku. Sve, samo da može da oseti da je tačka našla svoje mesto.

***

„Kada se neosjetno i uporno nataložilo to u meni što se zove prošlost? U mladosti sam mislila da nikad neće stići, a i kada stigne da neće biti tako teško, a i ako bude teško da ću znati kako da taj teret raspem po vazduhu, znaš kao pepeo što se rasipa. Pokušavam i pokušavam i gdje god putujem ostavim mali dio, ali još uvijek previše toga hoda sa mnom dok tumaram po nepoznatim gradovima i nepoznatoj sebi.“

***

Lik majke. Kalup za hiljade i hiljade majki tog vremena i podneblja – žensko je da trpi i služi! Vrednuje se po skuvanom ručku, pometenom domu, čistoj posteljini, urednoj deci... Ne pokazuje emocije, želje, htenja... Čvrsta, stroga prema deci da slučajno ne pomisle da se imaju zarad čega kroz život radovati, ne mazi ih da se ne razmaze i ulenje, obuzdava ih, uči da budu poslušna, ženska pogotovo... Od svog moranja pravi idola nemušto podsećajući sve šta je život.
Svojom odsutnošću duhom, nedodirljivošću i večitom ozbiljnošću kažnjava sve oko sebe za ono malo svog devojačkog nemira, za par razmenjenih, a nedorečenih pogleda.

***

„I onda sam došla i poljubio je svaki dio mog tijela i dotakao vrhovima prstiju sve što se moglo dotaći u meni. I tijela i cijelu sobu su obmotali mali svici. I ja sam plakala od tuge, od sreće, i govorila kako je majka otišla. Otišla je. I kako ljudi tek tako odlaze, dolaze. Kao ti u moj život, kao ja u tvoj. Kako se svici pale i gase u nama. Kako je bilo nešto njeno u tom, ta potreba da ga nađem, te njene zakasnjele i zatomljene čežnje, taj pepeo njene ljubavi po našim glavama, ta sva nedostajanja koja je skupljala u ramenima, koja sam skupljala u ramenima koja nestaju kad me privije uz sebe. Ona me gleda, onim njenim očima. Spremišta čekanja da se zasluži ljubav.“

***

Lik Ane. Spasonosno je dati Ani sve ono što preliva iz nje, sve neobjašnjivo, u koje se ne može lako poverovati... Ana je izmaštan lik, roman piše o njoj. Ana može biti sve što joj nedostaje ili čega ima previše. Jer, emocije prevedene u reči dobijaju zemaljsku razmeru, može ih pogledati u oči, lakše razumeti, precrtati, obrisati...

***

„Ana možda sjedi na nekoj klupi kraj mora i broji talase koji odnose i donose odbljeske njenog potisnutog bola. Neke ljubavi razlivene u ljetnjim bojama, potom zatamnjene odsustvom sunca u predugim godinama. Ana je bila samo premaštovita. Cvrče cinično cvrčci. Ana je zahvatila preslano more. Ana je bila dobra plivačica, ali obale su se nadmetale u uzmicanju. Ana je jedna usamljena žena na klupi koja je sanjala jednu ljubav koja može da natkrili svijet, da spoji nespojivo, da dodatke srca i raspjeva ih.

 Ana pati od previše očekivanja. Ako se malo bolje zagledaš, iza svake žene viri Ana, koja mašta da pobjegne od muža. Kojoj poklopci ispadaju iz ruku i ručak zagorijeva jer previše želje i sna miješa u svojim rukama. Ane u četama hodaju gradom. Neke se kriju bolje, neke gore. Ane prodaju papriku na pijaci i sjede za pultom u banci. Ane ljube djecu i muževe, potom zatvore oči i putuju u kosmos. Ane su astronauti, piloti i blijede žene što jedu supu za stolom.

Ane mi odjekuju glavom dok pokušavam da pišem.

Ne mogu da pišem roman o Ani.

Ane su toliko prisutne da se niko ne usuđuje da to prizna. Jer bi bilo strašno. Morali bi se zapitati šta ih je to natjeralo, sve te žene, da postanu Ane. Ko su one u stvari? Te, tu, kraj nas. Koje su nas rodile. Koje držimo u sobama, tu, kraj sebe. Ko su te Ane koje gledamo svaki dan?

Ko si ti?, govori Ana sama sebi u ogledalu.

Ko si ti?, ponavljam u glavi dok se penjem uz brdo koje je veliko poput svih tih naraslih Ana o kojima ne mogu da pišem. Koje mi izmiču.

I onda opet vidim u sebi onu ženu. Kako sjedi na osmatračnici i gleda me pomalo sjetnim pogledom onoga ko je vidio. I mora biti malo tužan taj pogled, tek malo tužan, jer kad vidiš svijet kako se otvara pred tobom, sve najednom odmakne u daljinu, zamuti se, potom približi, i vidiš strašne pojedinosti kao pod ogromnim povećalom. Kasnije se primiri, kao da se vrati u one stare okvire, ali gledalac je promijenjen. I ona otud gleda sva ta neprestana talasanja, pomjeranja. Ta žena. I ona kaže ne brini, znam ko sam. Znam ko si. Znam Ane. Vazduh je čist. Muzika je predivna. Nastavi dalje uz brdo.

Misliš, kakva sad muzika. Tišina. Ona je čuje.

Potom vjetar, grane, more, neke bube, koraci, kamenje i šljunak, koji bježe pod nogama, i sve to odjednom biva muzika. Slivena. Strašna, divna muzika.

Ane još plešu kod mora. Osjećam.

Koliko puta se čovjek mora izgubiti i pronaći u divljini sopstvenog srca?“

***

Nota 1:
Tanja Stupar Trifunović maestarlno prepliće priče. Ona sebe i žene oko sebe upliće u niti ženskog usuda obmotanog oko nemira... Osvetljavajući sopstvene nespokoje pokušava da pronađe razumevanje i za majčine postupke. Hrabro kopa po detinjim, već zaraslim ranama svesna da iz njih mora iščistiti svo trunje i prljavštinu, ne ostaviti ništa što može da kljuca i truje...

„Priznajem, moje oči gore od želje da gledaju život. I obuzima me drhtavica kada hoću da ga pretvorim u riječi. I stidim se, beskrajno se stidim što je ta strast veća od svih drugih. I što se šunjam i potkradam, danju i noću, oko prozora tuđih očiju da vidim šta se to dešava unutra. Iza roletni, iza zastora, iza debelih zidova. U ružnim i lijepim sobama, šta se to dešava skriveno od mene. Zadrhtim od želje da znam. Šta je to unutra u čovjeku? Šta je to što volim? Šta je to što nježno i silno premrežuje sva bića?“

Nota 2:
Knjigu sam nabalila još 2018. godine na Sajmu, na beskrajno inspirativnu preporuku moje drage Milke. Podsetite se njenenog prikaza da pojačate utisak!
Ova knjiga je bila među prvim sa sajamske gomile koju sam počela da čitam. Splet zaista nesvakidašnjih dešavanja me je odvojio od nje već posle par pročitanih strana. Neobjašnjivo mi je bilo zašto je nisam uzela kasnije, onda kada mi se konačno vratila.
Sada, međutim, kako je priča odmicala sve više me je obuzimao osećaj da je upravo ovo pravi momenat za knjigu. Da, posle Jergovića i njegove knjige „Otac“. Protivteža. Pokazna vežba kako se jedna osoba duboko zaronjena u sebe rešava duhova prošlosti.
Negde oko sredine me je već ježio osećaj da Jerović predstavlja samo kolateralno dobro, da se knjiga obraća upravo meni, i to u ovo vreme, aprila 2020. godine. Na momente sam morala da prekinem čitanje i zatvorim knjigu strepeći šta će naredno reći... Bogme je ovo iskustvo za sve pare!
I, već na kraju, kada sam mislila da je i ovo mnogo što je stalo u ovo neveliko štivo, sledi zaprepašćenje – autorka pominje „Usamljenost prostih brojeva“, knjigu koja me je žestoko uzdrmala prije nekih desetak godina.

Nota 3:
Retke su knjige od kojih treperim i dugo nakon što zaklopim korice. Koje imaju svoje vrenje nakon čitanja. Koje ne dozvoljavaju niti jednom drugom štivu da me zaposedne dok se proces ne završi... Retke i vredne.
Kao mali omaž Tanji Stupar Trifunović, sledeće predstavljanje će biti upravo knjige „Usamljenost prostih brojeva“, prve knjige koju sam pročitala nakon što sam uzela vazduh od ovih njenih satova.

Ocena: 11/10
Izdavač: Šahinpašić, 2016 (I izdanje)