Bakman Fredrik - Čovek po imenu Uve

Švedska, vreme radnje, recimo, savremeno. Koja decenija gore-dole.
Šta može jedan čovek opsedunt pravdom i ispravnošću nego da kontroliše sprovođenje iste – u svojoj kući, svojoj ulici, svom naselju ... Više je nego interesantno pročitati kako čovek takvog karaktera ne izaziva u prosečnom čitaocu nelagodu i nerviranje. Naprotiv, Uve je car! Jeste namćor, ali je ipak car!

***

 „Uve je zario lopatu u sneg. Bilo mu je potrebno petnaest minuta da očisti popločanu stazu između kuće i šupe. Uradio je to pažljivo. Ravne linije, pravi uglovi. Narod više ne čisti sneg na taj način. Sad samo oslobode put, frezerima za sneg i boga pitaj čime još. Bilo kako bilo, razbacuju sneg nasumice na sve strane. Kao da samo jedno ima nekog smisla u ovom životu: da se probiješ.“

Potka celog romana je ljubavna priča. Fasciniraju me nesvakidašnji ljudi, njihove su ljubavne priče drugačije. Ako se baš udubiš u njih shvatiš da mnogi parametri koje obično smatraš bitnim za ljubavni život (vreme, iskustvo, briga, ...) nisu od važnosti.
Bitno je samo da si svoj i da si usklađen sa tom spoznajom - onda znaš, prepoznaš, odreaguješ ... Onda život živiš, umesto da život brineš!

***

„Nikada nije čuo nešto tako fantastično kao što je bio taj glas. Govorila je kao da je uvek na ivici da se zakikoće. A kada se kokotala, zvučala je kao što bi po Uveovom mišljenju mehurići šampanjca zvučali dok se kikoću. Nije znao šta bi rekao a da ne zvuči neobrazovano i glupavo, ali ispostavilo se da je to mnogo manji problem nego što je mislio. Ona je volela da priča, a Uve je voleo da ćuti. Uve je kasnije pretpostavio da ljudi upravo na to misle kada kažu da neko dvoje dopunjuju jedno drugo. “

***

Da li sam plakala čitajući ovu knjigu? Kao kiša. Samo prepoznavanje mog voljenog u situacijama opisanim u knjizi u meni je rušilo sve brane. Bez obzira na taj očigledan emotivan momenat koji nagoveštava moju pristrasnost, knjiga je vredna svakog trenutka provedenog sa njom.

Ocena: 10/10
Izdavač: Laguna, 2017. (I izdanje)