Živim obilje knjiga

Zastani na tren, ćuti, ništa ne misli ... prati emociju ! voleo bih da se vozimo tramvajem i onda nestane struje i mrak je i ne može da se izađe iz tramvaja i ljudi se plaše mraka i preturaju po džepovima i traže upaljače šibice a nas baš briga mi se ljubimo voleo bih da je zora i grad je prazan nikog sem nas i jedino se čuju naši koraci voleo bih da se kao brijem i onda ti odnekud naiđeš i poljubim te i ostavim ti belu bradu od pene baš si smešna sa tom bradom voleo bih da ležimo i slušamo muziku i to je sve voleo bih da putujemo na primer vozom i napolju magla ili sneg a pored tebe toplo i kako se uspavljujemo više nismo sigurni gde smo ni kuda idemo i to je sada manje važno voleo bih da sam spavao i sad ležim budan ne otvaram oči a znam da si tu tiho jedeš jabuku voleo bih da jedemo pečen hleb ili keks i to je bučno pri svakom zalogaju smejemo se jedno drugom očima jer su nam usta puna voleo bih da ne mogu da zas

Dalmacija , opština Benkovac, selo Bukovi ć i širom otvorene detinje oči za sve radosti detinjstva. Upijala je sve one iskre koje su joj srce grejale, sve poglede koji su je milovali, šale i priče koje su joj razgrtale put do sunca da bi rasla i izrasla kako valja. Vremenom se budila u njoj i potreba da sve pribeleži, otrgne od zaborava, ostavi svojoj deci u amanet. Iskonska je to potreba za pisanjem ojačana željom da rodnu grudu otrgne zaboravu. Ne može se čovek tome odupreti – „Kamenite priče“ su jedini odgovor. *** *** Svakojakih likova ima u Milkinim pričama. Počev od Bake i Dede, preko Mame i Tate, do Strica i ostalih, odnosno svih onih koji su uzidali u njenu ličnost i njen životni put neku zlatnu ciglicu, onu koja u sebi nosi večiti plamen ljubavi. I, koliko god se koristi lokalnim dijalektom, a ja nisam poreklom iz tih krajeva, sve su reči razumljive, svi postupci bliski srcu, svaki me dotakne po tankim žicama ... i budi asocijacije na sopstveno detinjstvo. Ah, ka

Zastani na tren, ćuti, ništa ne misli ... prati emociju ! Usuđujem se da napišem ovu prostotu, ja sam žena koja je uspjela u životu, sebe skućila, sama sebe prehranjuje, ja sam žena koja se ne smanjuje po potrebi svoga gospodara, niti imam gospodara, nikome ne moram dolijevati rakiju k’o u onoj seriji — deder, naspider mi – ja sam žena koja svoju sobu ima u oblacima do kojih se sama uspela, ja sam žena koja je uspjela da za samu sebe i od same sebe preživim. I usuđujem se da napišem ovu grehotu, ja sam žena koja je uspjela u životu, budale ne sluša, što želi pokuša, svakakve gluposti i nemogućnosti sniva ja sam žena živa u svakom mogućem značenju življenja, ja sam žena koja zna nužnost protivljenja događajima i mislima koje nemaju smisla, ja sam žena koja se nije stisla u mali otisak prsta u socu usred malog fildžana, i ja sam žena puna mana u kojima po svome izboru uživam. I usuđujem se da predočim tu divotu: ja sam žena ko

Zastani na tren, ćuti, ništa ne misli ... prati emociju ! Tiho, noći, moje zlato spava za glavom joj od bisera grana, a na grani ko da nešto bruji to su pali sićani slavuji. Žice predu od svilena glasa otkali joj duvak do pojasa, pokrili joj i lice i grudi da se moje sunce ne probudi. Na današnji dan, 1833. godine rodio se čika Jova Zmaj, naš veliki lirski poeta. Njegovi stihovi su bezbroj puta razgalili nečije duše i naterali suze na oči. I baš ovu pesmu sam ja ne zna se koliko puta otpevala uspavljujući moje bebe.