Gatalica Aleksandar - Veliki rat

Mnogo je autora pronalazilo inspiraciju u temi I Svetskog rata. Ovo delo je, nesumnjivo, jedno od boljih. Knjiga predstavlja umozaičeno mnoštvo bljeskova, uvida i osvetljenih sudbina, prikaz ludila rata kroz reči i poglede ljudi, pravih i izmaštanih, kojima je usud predodredio život na određenoj teritoriji, podario im plašt nacije, zadojio ih ili nije idealima ...

***

Kroz osam opisanih zemalja, previše je likova da bi se svi pobrojali. Neki su bili nesvesni tog sveopšteg ludila, neki preplašeni, a drugi pomireni sa sudbinom, treći nastavljaju s profesijom koja je, pod datim okolnostima, postala zanimanje bez koga se ne može, a ima i onih koji se u svakoj situaciji dočekaju na noge, koji rade najbolje s kartama koje su im podeljene ...

***

„“Biće rata velikog.“ Po ovim rečima se, ne mnogo razgovorljivi gazda šabačke kafane Kasina, sećao majora Tihomira Mijuškovića u odsudnom danu njegovog života, u utorak 29. jula 1914, po starom kalendaru. Na sva navaljivanja da još nešto kaže o majoru, gazda Kosta i njegiva punačka žena Hristina držali su se kao da su im poreznici zakucali na vrata.

...

Stupio je pretposlednji julski dan. Bio je to vreo dan. Pšenica je bila požnjevena, ali je kukuruz izdžikljao do visine konjanika. U sredu 30. jula po starom i 12. augusta po novom kalendaru, preko valovite i zaklonjene Drine, pa kroz kukuruzovinu, pokrenuta je austrougarska balkanska vojska.“

***

Da li je Sergej Čestuhin, neurohirurg iz Perograda, zajedno sa svojom Lizočkom koja je imala oči „boje sipinog mastila“ slutio ikada da će operacije izvoditi u vagonu ili Mehmed Graho, patolog iz Sarajeva, da će na stolu imati prestolonaslednika?

Da li je Fric Haber, vrhunski hemičar, znao da će mu nade biti ispunjene da njegov projekat bojnih otrova doživi masovno testiranje na čast nacističke otadžbine?

Šta rade kafedžije iz Pariza, Libion i Kombes, a šta Živka D. Spasić, šnajderka iz Beograda, kako bi preživeli  u svojim okupiranim gradovima? Kojom brzinom se degradira umetnost i kultura pred naletom tenkova i iskidanog ljudskog mesa? Kako se, Hans Diter Uis, najveći nemački bariton, nosi s tom mišlju? Da li je Mata Hari slutila kakva će inspiracija biti piscima koji, i nakon celog veka, nju pominju u svojim delima?

Ne znam da li su znali, slutili. Ne znam ni za hiljade i hiljade vojnika koji su u rat otišli da li su znali da će im mesto kostiju njihovih ostati neobeleženo.

Ali znam da je istambulski trgovac evropskim i orjentalnim začinima, Mehmed Jildiz,  krajem marta 1917. znao da će biti što nikada nije bilo, da je život uvro i u njemu živom, kao i u njegovim mrtvima šegrtima. Uzgubivši na frontovima svu petoricu, svoju jedinu svojtu, za njega se Veliki rat završio i on je „nestao iz života i ušao u priču“.

***

***

„ „Da su mi sada trgovčići moji, koje volim kao sinove“, pomislio je Mehmed Jildiz dok je sam uzvikivao cene robe koju je nudio. Uz bok mu se nalazio jedan dečačić koji nije imao više od osam godina. Petoricu ostalih kršnih šegrta i kalfi – sve mu je njih uzela turska vojska i svakog rasporedila na po jednu stranu sveta, gde je izlazak i smiraj sunca branila njegova carevina. Najstariji – onaj crvenokosi, što je tako lakom rukom varao na kantaru, koliko da gazda bude zadovoljan, a mušterija ne bude nezadovoljna – dobio je ratni raspored u Trakiji. Njegov crnokosi brat sa nežnim mladežom na čelu, što im je s večeri pesmom umor sklanjao, raspoređen je na Kavkaz. Treći šegrt, njegov mili dugajlija sa zvonkim osmehom kojim im je sve brižne misli razgonio, otišao je u Palestinu. Imao je efendi Jildiz i dvojicu kalfi, pa i oni su mu regrutovani jer su bili 1895. i 1897. godište. Jedan je bio skoro čovek, a drugi – pa on je bio pravo dete. Otišli su mu najbistriji kalfa koga je ikad imao, njegov novopečeni knjigovođa; poslat je u Mesopotamiju. Pa i najmlađeg kalfu, derana iz komšijske kuće odveli su mu u tursku armiju u Arabiji. To je trgovcu začinima naročiti teško palo. Zar su Porti i deca u ovom ratu potrebna?“

***

Nota 1:
Knjiga je 2012. godine dobila Ninovu nagradu. Ne sećam se da sam skoro pomislila za neku da je toliko zaslužila, kao ova. Gatalica je zaista „majstor zanata“, neograničene mašte i književnog nadahnuća, a isto toliko pedantan i studiozan. On priču gradi prostirući mnoštvo književnih končića, odapinje nebrojano mnogo strela, ali na kraju knjige ništa nije zamršeno – sve je tačno tu gde treba da bude, opeglano, utegnuto i doterano. Iz pera takvog pisca izlaze samo prave književne vrednosti.

Nota 2:
Ako nemate dovoljno vremena da joj se posvetite, a niste utrenirani čitalac, nemojte ovo delo počinjati. Zbog obimnosti i mnogobrojnih likova ono zahteva nepodeljenu pažnju i punu koncentraciju.

Ocena: 9/10
Izdavač: Vulkan, 2013 (XVII izdanje)