Živim obilje knjiga

Zastani na tren, ćuti, ništa ne misli ... prati emociju ! Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja, Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao: Da je čujem uzalud sam danas kušao, Kao da je pesma bila sreća moja sva. Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja. U snu svome nisam znao za buđenja moć, I da zemlji treba sunca, jutra i zore; Da u danu gube zvezde bele odore; Bledi mesec da se kreće u umrlu noć. U snu svome nisam znao za buđenja moć. Ja sad jedva mogu znati da imadoh san, I u njemu oči neke, nebo nečije, Neko lice, ne znam kakvo, možda dečije, Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan. Ja sad jedva mogu znati da imadoh san. Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih: Kao da je san mi ceo bio od pene, Il' te oči da su moja duša van mene, Ni arije, ni sveg drugog, što ja noćas snih; Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih. Ali slutim, a slutiti još znam. Ja sad slutim za te oči, da su baš one, Što me čudno po životu vode i gone: U snu dođu, da me vide, šta li ra

Sasvim enigmati čno i egzotično mi deluje ovaj roman postavljen u okvire kraja osamdesetih godina prošlog veka, obuhvatajući celu deceniju devedesetih, deceniju vihora i oluja , završavajući opozicionim šetnjama na beogradskim ulicama. Ne mogu da objasnim zašto mi je egzotičniji period u kom sam živela od nekog drugog, napr. perioda Drugog svetskog rata, ali tako je. S početka, radnja se dešava u Beogradu, odnosno u Zemunu, a kasnije protagonista odlazi u inostranstvo. Uglavnom, glavni lik je pisac koji živi krajnje usmljeničkim životom: jede, spava, šeta, piše i tako iz dana u dan. *** “Nisam mogao da se setim te rečenice, ali pisanje je, ma koliko to čudno zvučalo, samo oblik zaborava. Ne piše se (sada sam u to sasvim siguran) da bi se setilo ili upamtilo, već da bi prestalo da se pamti.” *** On je na krajnje bizaran način došao u posed fascikle s tajnim dosijeima nekih ljudi koji su pripadali javnom životu u doba pred sam raspad Jugoslavije. Ta fascikla je imala presudan u