Gajger Arno - Kao stari kralj u izgnanstvu

Ovo je istinita priča. Pisac tka storiju o sopstvenoj porodici, sa ocem u glavnoj ulozi. Otac, August Gajger je starac u devetoj deceniji života, oboleo od Alchajmerove bolesti. Pripovedač, Arno Gajger, je jedan od njegovo četvoro dece.

***

***

Priča govori o trenucima spoznaje da im je otac oboleo, o neverici, o prihvatanju bolesti, o organizaciji života pod tim nepoznatim i nedefinisanim uslovima. Takođe, o začuđenosti da i tako strašna stvar kao što je neizlečiva bolest može doneti neke kvalitete čoveku spremnom na promene. Na koji način ta presija pomaže da se nađe oprost za neke neutvrđene krivice i neraščišćene situacije, razumevanje za slabog i nemoćnog, ljubav za roditelja koji je sada potpuno zavisan od svog deteta, sagledavanje kruga života u svoj svojoj veličini i neumoljivosti, a ipak ne osećati ni bes, ni strah, ni nemoć pred situacijom koja te nepovratno satre istog trena kada podlegneš besu, strahu ili nemoći.

***

„Svakodnevni kontakt sa ocem nije me više iscrpljivao, već me je sve češće inspirisao. Psihičko opterećenje je i dalje bilo ogromno, ali sam primetio promenu svojih osećanja prema ocu. Činilo mi seda se njegova ličnost može povratiti, kao da je onaj stari samo malo izmenjen. I ja sam se izmenio. Bolest je svima nama nešto uradila.“

***

Nota 1:
Knjiga hronološki daje pregled života porodice, fokusirajući se na dijaloge Augusta sa ukućanima. Autoru je bilo naročito bitno da te dijaloge prenese striktno, da ništa ne ispusti, ništa ne zaboravi. Bez obzira što ne postoje datumi uz poglavlja, oni kao da su prisutni. Knjiga mi nije bila dosadna, ali sam se na momente osećala kao da mi neko nadugačko priča o sopstvenoj događajima, sa svim mogućim pojedinostima.

„Često ga je morila briga da će nešto ostati neobavljeno. Kada sam jedne večeri sišao s tavana, u hodniku prvog sprata zatekao sam Ljudmilu i mog oca. Ljudmila je upravo htela da ga smesti u krevet, ali on je bio zabrinut da nije sve obavio i da neko još čeka na njega. Ja sam mu rekao da je za danas sve završeno i da svi idemo na spavanje. Upitao me je zabrinuto:
               „A ko će da otprati ljude?“
               Uhvatio sam ga za ruke i kratko ih stisnuo:
               „Ja ću ih otpratiti, sad će i oni kući.“
               Iza njegove nesigurnosti probijao se osmeh. Namignuo mi je i rekao:
               „Ti si moj najbolji prijatelj!“

Nota 2:
Da li je preporuka? Pa ... kako za koga. Ako neko ima u porodici izazov s dementnom osobom, svakako jeste. Knjiga definitivno ukazuje na put koji je najbolji mogući u ovakvoj situaciji. Osim toga, proživljenost napisanog daje, sigurno, veći kvalitet knjigi. S druge strane, moglo je ovo biti i mnogo „jače“ delo. Gajger jeste pisac sa mnogo više potencijala nego što je iskazao ovom knjigom.

Nota 3:
Pao vam je na um „Armazas“ Ivane Dimić. Da, to je ta ista tema. Jedino što je ova knjiga mnogo bogatija porukom. „Armazas“ jesam pročitala, ali kod mene nije dobio prelaznu ocenu, te o njoj neću pisati.

Ocena: 6/10
Izdavač: Laguna, 2012 (I izdanje)